Крв и Част Србија - Blood And Honour Serbia
понедељак, 22. септембар 2025.
Glas naših Predaka - Wolf Sorensen
Glas naših predaka
Vulf Sorensen (misli se da je on Hajnrih Himler)
Predgovor (Dejvid Lejn)
Već nekoliko godina pišem o načinima koje su određeni svesni ili inicirani pojedinci iz prošlosti koristili da čuvaju staru mudrost u životu i da otkriju tirane, a da ne budu spaljeni na lomači, mučeni od strane Inkvizicije, primoravani da opovrgnu svoje reči i tako dalje.
Jedan od mnogih načina je bio maskiranje poruka u mitove, religije i narodne priče. Mudri su prvo gledali u brojeve zbog mudrosti predaka. Dok su ljudske reči podložne interpretaciji, promeni ili prevodu, odnos izmedju brojeva je uvek konstantan. Tako su najveće istine skrivene u brojevima, tako da možemo pročitati: „Ali Snežana, preko sedam planina sa sedam patuljaka je mnogo lepša od tebe“. Na taj način se poruke otkrivaju i tumače parabolama i alegorijama. Ovakvi načini se često nazivaju „Hermetički“ (skriveni) i mogu sakriti do sedam različitih poruka. Vulf Sorensen je dao majstorsko tumačenje bajke o Snežani i sedam patuljaka u „Glasu naših predaka“. Nadamo se da ćete uživati i da će poruka pomoći vama i drugima u potrazi za onim što je uništeno od strane crkvenih tirana i države tokom dve hiljade godina mračnog doba religioznog i svetovnog ugnjetavanja.
Glas naših predaka:
Okačili su na zid stotinu devedeset šest malih plaketa u ovalne, pozlaćene okvire. A to je još uvek mnogo manje nego što ih je tu bilo. Svi okviri u gornjim redovima pokazuju samo ime sa nekoliko datuma na belom papiru.
Ali u nižim redovima oni postaju živi. Portreti počinju od vremena Tridesetogodišnjeg rata. Oni su fine minijature, pažljivo naslikane zašiljenom četkicom na slonovači, koja je odavno požutela. Čovek ne može, a da ne pomisli na poteškoće, koje je umetnik imao, dok je slikao te stroge, ponosne crte svojom mekom četkicom od kunine dlake. Sve naborane kragne, čipka, pufnasti rukavi, nabrani ukrasi od čipke na košulji imaju neozbiljan efekat na ove portrete, koji datiraju sa početka osamnaestog veka. ”Dame?” ”Gospoda?” Zapravo ne! Uprkos baršunu i svili, među njima nema ni “dame” ni “gospodina”. Svi su oni žene i muškarci- i to govori mnogo više nego ”gospode” današnjice. Jer oni, tamo na zidu, živeći ponovo u svojim portretima- behu slobodni! To je ono na šta smo spali, da moramo da proterujemo naše pretke u slike ili životne statistike na zidu da bi im omogućili bledo prisustvo u našim nejasnim sećanjima.
Preci? Ljudi danas ne znaju čak ni datume rođenja i smrti svojih roditelja. Naravno, zabeleženi su negde. Pravo je čudo, ako neko zna čak i malo o svom dedi, a da ne pominjem o pradedi.
A kad se radi o pra-pra-pradedi, čovek uopšte ni ne misli o njemu, kao da nikad nije ni postojao. Ranije- mnogo ranije- stvari su bile drugačije. To je bilo pre nego što su reči postale obična roba za izmišljanje laži, kada je čovek još uvek živeo od svoje reči; tada nije bilo neophodno zapisivati i beležiti nečije pretke.
To je bilo vreme kada živ tok krvi sa sina na oca, sa oca na dedu i sa pra-dede na pra-pra-dedu još nije bio prekinut. Nije potonuo, kao što je danas, toliko ispod svih stranih vrednosti u umu i duši, da većina nas više ne može da čuje njegovo šuškanje, čak i u mrtvoj tišini.
Nekada je cela prošlost obitavala u srcima živih. I iz ove prošlosti su sadašnjost i budućnost izrasli, kao jake grane na zdravom drvetu. A danas? Oni se smeju na priče našeg Naroda. Čak ih i ne razumeju. Bez obzira na to, ono šta ostaje sa nama iz “Nekada davno” naših priča, služi kao podsetnik, kao prst koji nam pokazuje put u milenijum naše velike prošlosti.
Vi verujete da mi ne možemo da iskoristimo ono što je prošlo i nestalo? Glupost! Čovek u čijim grudima nije više budno ”Nekada davno” njegove rase- nema budućnost koja mu stvarno i pripada. Kako bi bila blagovremena pojava čoveka koji bi nas ponovo naučio značenju naših priča, i koji bi nam pokazao da naša borba za slobodu zemlje koja nas je rodila, bila takođe i borba naših predaka pre nekoliko stotina i hiljada godina.
Da li ste znali kada ste čitali o Snežani i o zloj Kraljici, koja je dolazila preko planina, da su te planine, koje je prelazila svaki put kada bi htela da ubije Snežanu, bili Alpi i da je Kraljica dolazila iz Rima, smrtnog neprijatelja svega nordijskog? Setite se Kraljičinog svakodnevnog raspitivanja: “Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu Ko je?” Kada mislite o ovom raspitivanju, pomislite na Rim, koji nije mogao da predahne sve dok sve nordijsko, svetlo i živahno nije istrebljeno i samo tmina ostala- tamna kao Zla Kraljica u bajci, tako da bi ona mogla da bude najlepša na svetu, posle uništenja svega belog.
To što nam je došlo sa juga nije tolerisalo savremenike. Sve je moralo da kleči pred tim i da mu ljubi stopala. Kada je Kraljica prešla Alpe po prvi put, obučena kao prodavac iz daleke zemlje i ponudila Snežani začarani korset- začaran, jer je bio stran. Onda je zategla uzice tako jako da se Snežana onesvestila i pala. Izaslanici Rima su vezali nordijski duh u zagušujuću stegu stranih koncepata i prevrtljivih reči. Ali Kraljičin razorni plan nije uspeo. Patuljci- dobri duhovi Naroda- su došli i oslobodili Snežanu. Frizijci su srušili rimske izaslanike koji su pokušali da slome snagu našeg naroda svojim doktrinama bede i služanstva. Skoro hiljadu godina su se nordijska plemena borila protiv otrova sa Sinaja, koji je postepeno iskvario njihovu krv.
A kada je Kraljica ponovo pitala ogledalo, dobila je odgovor: „...ali Snežana, koja se nalazi preko sedam planina sa sedam patuljaka je mnogo lepša od tebe.“ Vođena nepresušnom ljubomorom, Kraljica je prešla preko snežnih zidova Alpa sa novom obmanom. Ponudila je Snežani veličanstven blistav Češalj, koji je za Snežanu bio najegzotičnija stvar koju je do tada videla. „Sveto Rimsko Carstvo“ je preusmerilo nordijsku volju za akcijom od svog prirodnog toka; jedan za drugim, nordijski lideri su odlazili u Rim i to je za posledicu imalo prevrat i rimski zakon u našoj zemlji, koji je zarobio naš nordijski ponos. Počelo je sa Karlom, večno prokletim Frankom, ubicom Saksonaca. Od Alera do Verduna, krv naših najplemenitijih predaka je na njegovim rukama. Kao nagradu za svoja dela, dobio je od rimskih sveštenika titulu „Veliki“. Zauvek su tihe usne našeg Naroda, koji je proglasio ovog bednog Franka „Karlo ubica Saksonaca“.
Uprkos ovome, nordijski duh je ostao neslomljen; Zla kraljica i dalje nije bila najlepša na Zemlji. I tako je u treću posetu došla sa rumenom, ali otrovnom jabukom. Prvi zalogaj se zaglavio u Snežaninom grlu i ona se onesvestila kao da je mrtva. Ova jabuka simboliše odbacivanje naše sopstvene prirode, napuštanje plemenskih načina. „Kao da je mrtva“ kaže bajka, prepoznajući ogromnu snagu koja spava u našem narodu, prepoznajući da će jednog dana doći trenutak kada će snaga moćno zbaciti okove Sinaja. Da li je već došao taj dugo očekivani trenutak? „Snežana“ je samo jedna od nekoliko stotina starih nordijskih priča, koje nas podsećaju, sa toliko različitih slika, na teškoće, ugnjetavanje i duboku mudrost naših predaka.
I dok je Rim udarao svojim bičem preko naše zemlje, bez milosti uništavajući iskonske predstave naše sopstvene prirode, naši mudri preci su utkali u ove priče zaostavštinu našeg nasleđa, koristeći slikovite simbole i alegorije. Ali se uticaj Rima proširio na naše bajke i sage, falsifikujući ih, dajući im novi smisao i prednost rimskoj dominaciji.
Tako i naš narod nije više mogao da razume glas naših predaka. Skrenut na stranputicu za mnogo stoleća, postajao je sve više i više udaljeniji od naše sopstvene staze i potlačen od strane Rima, a samim tim i od Jude. Samo onaj koji nosi svoju sopstvenu dušu, koja živi i gori u njegovim nedrima, je individua- gospodar! A onaj koji napusti svoj rod je rob. Ključ slobode se nalazi u nama! Sada moramo ponovo slušati glas naših predaka i braniti našu suštinu od stranih uticaja. Moramo štititi ono što hoće da raste iz naših sopstvenih duša. Jači od svake vojske je čovek koji nosi snagu koja obitava u njemu!
Gledam unazad u redove mojih predaka. Poslednji članovi su tako daleko u prošlosti da su jedva ime i datum na papiru ostali. Ali njihovi glasovi su živi u mojoj krvi, zato što je njihova krv i moja krv. Razmišljam o tome kako su monasi koji su govorili francuski, došli iz Švajcarske da preobrate naše pretke Gote i Vandale. Čak i njihovi smrtni neprijatelji, Rimljani, su govorili: „Gde su Goti, tu vrlina vlada. A gde su Vandali, tu čak i Rimljani postaju čedni.“ I takvim ljudima je ponuđeno deset zapovesti sa Sinaja, kao zvezda vodilja u njihovom životu! Da li neko može da razume zašto su se ovi ljudi smejali kada su čuli te zapovesti, koje su zahtevale da ne učine dela koja inače nisu ni sanjali da bi mogli učiniti? Da li neko može da razume da su oni podigli svoje mačeve u srdžbi kada su im monasi rekli da su oni „rođeni u grehu“- ovi najbolji od Gota, čije ime znači „oni koji su dobri“?
Zar se ne može shvatiti neizreciv prezir kojim su se ovi ljudi odnosili prema onima koji su im obećali nagradu u raju zbog nečinjenja stvari, koje su prema njihovoj prirodi, bile ispod dostojanstva čak i životinja? Takvim ljudima su donete deset zapovesti; ljudima beskrajno nadmoćnijim u ljudskom dostojanstvu i moralu od monaha koji su ih doneli. Bezbroj generacija su živeli iznad moralnog platoa na kome su zapovesti sa Sinaja funkcionisale. Hiljadama godina pre vremena „Hrista“ koje su monasi tvrdili da zastupaju, naši preci su posejali seme kulture i civilizacije širom sveta na svojim plodnim putovanjima i lutanjima.
Kada gledam male portrete i vidim u njihovim krutim licima izraze mojih predaka, čini mi se kao da smo se spustili niz visoke, visoke merdevine- merdevine kojima se ponovo moramo popeti. Danas je malo verovatno da ćemo ikada moći da budemo kao što su oni bili. Oni su bili bližim odnosima sa Svemoćnim (Allfather) i nisu morali da zovu posrednike sa oreolom kada su hteli da pričaju sa njim. A čak i tada nisu znali da mole; bili su prejaki, previše ponosni i previše zdravi da bi molili.
Oni blagoslovi za koje moliš, nisu pravi blagoslovi! Oni nisu želeli poklone; ili su već imali sve što su želeli, ili, ako im je nešto nedostajalo, sami su ga nabavljali. Njihova vera je bila izreka kratka kao mig i bistra i duboka kao planinski potok: „Čini dobro i ne plaši se nikoga!“ A što se tiče njihove religije, nije bilo potrebe da je stavljaju u reči, što je i bilo karakteristično za ljude ionako štedljive na rečima. Nosili su svoju duhovu svest duboko u svojim dušama; služila im je kao igla kompasa, koja uvek vodi brod dobrim kursom. Zar to nije bila bolja religija od one koja mora biti napisana u debeloj knjizi, za slučaj da bude zaboravljena- i koja ne može biti potpuno shvaćena, dok sveštenik ne dođe i ne objasni šta je tu napisano? A čak i tada, čin vere se zahteva da bi se verovalo da je ova komplikovana interpretacija tačna.
U njihovo vreme je vera rasla iz krvi i bila je mudrost. Danas mora da se uči, jer je strana vera, nesposobna da pusti korene u našoj krvi. Ona je dogma i doktrina koju niko ne može da zna i koju većina nas tiho odbacuje, jer je suprotna prirodi i razumu. Recite mi- jesmo li postali bolji od kada smo primili ovu religiju? Velika nema tuga obitava u grudima većine nas, bezgraničan smisao beskućništva, zato što put naših predaka večno živi u našoj nordijskoj krvi kao san.
Mi hoćemo, ponovo, da budemo bez greha- kao što sto su to bili naši preci. Dosta nam je što smo do sada bili skromni, mali i slabi i sve drugo što zahteva Bog, koji prezire svoje sopstvene kreacije i koji gleda svet kao jazbinu iskvarenosti. Mi želimo da ponovo budemo ponosni, veliki i jaki i da radimo stvari za sebe! Kako su drugačija lica tamo na zidu od lica danas! Samo ako se pogleda izbliza, može se pronaći trag te bistrine u crtama današnje generacije.
Ono što je živelo i bilo dominantno u našim precima i što se ocrtavalo na njihovim licima je nestalo iz naše krvi u san. Zbog toga nas danas lica obmanjuju tako često. Mnogi čiji kosa i oči dolaze sa juga imaju najveći deo krvi čije je poreklo od nordijskih očeva. A mnogi koji izgledaju zaboravljeni u poslednjih dve hiljade godina nose svoju svetlu kosu i sive ili plave oči samo kao obmanjujuću masku, jer u njihovoj krvi nema tragova njihovih očeva iz Severne Zemlje (Northland). Prvi ima samo izgled stranca, ali je zadržao svoju nordijsku krv. Drugi je uzeo krv stranaca i zadržao nordijsko lice kao iluzornu masku. Šta je bolje? Danas se mora pogledati u oči neke osobe i videti da li su i dalje čvstre, svetleće i oštre. Duša se isijava kroz oči i ne obmanjuje. Bilo je mnogo pobunjenika među onima na zidu i ljudi koji su otišli kućama; mnogi su odbili da se sagnu pred moćnijima. Ovi ljudi nisu postali nepošteni. Draže im je bilo siromaštvo napolju, nego potlačenost kod kuće. Ali nisu ostali siromašni još dugo. Oni koji su otišli preko su pratili nesmiren potok svoje krvi, koji im nije davao odmora, dok nisu našli sebe; odbacivanje onoga što je bilo strano za njih i plovidba krvlju svojih očeva. Tako su svesno postali veza u lancu predaka, zatvarajući veliki srodnički krug. Kada se neko od njih vraćao kući ponovo- a svi su se vratili- vračao se kao smireni, kompletni ljudi. Teško je opisati ovaj kvalitet kompletnosti. Ako ostali brbljaju u zabuni, a takav čovek izgovori blago nekoliko reči, onda svi ostali razumeju i postaju tihi i pažljivi. A takav čovek ne postavlja pitanja; drugi njega pitaju! Pogledaj u njihove oči; kao što su ovladali životom, tako blisko stoje sa smrću. Za njih je smrt bila verni sadrug života. Te iste oči se pojavljuju među njima čak i u najskorijim generacijama. Evo ga jedan od njih; Erik je bilo njegovo ime i pao je kod Kemela. Čini se da je gvozdeni šlem na njegovoj glavi deo njega. Njegova usta su čvrsta, prava linija. Ali u njegovim dvadesetogodišnjim očima svetluca tihi smeh. A sa ovim smehom, stranim za njegova usta i migom, pozdravlja pesnicom o svoje grudi, diže ruku i povlači se korak unazad. Tako je dočekao smrt. Ja ne mogu da zamislim ovog Erika, kako je kleknuo na koleno i kako tužnim glasom moli nekog boga na oblacima za milost i pomoć. Ovako ga ja zamišljam: skače iz čučnja i sa užasujućim krikom juriša sa velikim mačem na neprijatelja- a onda u istom skoku biva oboren strelom i pada na zemlju sa poslednjom mišlju: “Dao sam sve od sebe za Nemačku!” Erik je ispio gorak vrč u jednom gutljaju sa ponosnim smehom bez ijedne grimase. I kucnuo je vrč noktom, da bi svi čuli da je prazan. On se nije molio: ”Oče, neka ovaj vrč prođe pored mene.” On ga je uzeo za sebe, jer je znao...sve što je neophodno je dobro! Ispod Erika je njegov moto, napisan njegovom čvrstom, čistom rukom: ”Neka čovek bude plemenit, dobroćudan, lojalan i dobar!” Zar to ne govori više nego onih deset zapovesti koje je Mojsije izdeklamovao izopačenoj rulji u pustinji, da bi je naterao da uhvati osnove ljudskosti? Zapovesti su odgovarale toj jevrejskoj rulji. Čak su ih i Egipćani proterali iz svojih zamalja. Čak i kao robovi, Jevreji su bili previše podmukli i zarazili su egipatski život. Jevreji- izabran božji narod! Smešno je da iko to shvata za ozbiljno. Zapovest unapred pretpostavlja greh. Iz same potrebe ovakvih zapovesti (koje zahtevaju ništa više od najobičnijeg ponašanja koje se zahteva da bi se neko nazvao “ljudsko biće”) se može prepoznati kojim stvorenjima su namenjene. Stvorenjima koja samo liče na ljudska bića. Ljudima Severa su ove zapovesti bile klevete, neoprostive uvrede za njihovu svetu krv. Tako se izdigao iz plamtećeg ogorčenja nordijske krvi Wittekind(1), koji se vraćao ponovo i ponovo da vodi svoje ljude u borbu protiv doktrina sa Sinaja. Jer su ova učenja smrtonosni otrov za našu krv. Vi pitate- kada se Wittekind više neće vratiti? Čućete: Wittekind će umreti samo sa poslednjim Severnjakom! [Wittekind je bio saksonski poglavar, koji je pružao otpor Karlu Velikom, Kralju Svetog Rimskog Carstva, koji je silom pokrštavao Germanske narode. Wittekind je bio simbol severnjačkog paganizma i otpora protiv dominacije.] Dokle god ijedan Arijevac živi, Wittekind je živ i svet nije bezbedan od njega! Sedamdeset miliona Arijevaca na ovoj veličanstvenoj zemlji su više nego dovoljni za bilo šta što dolazi sa Sinaja. Poslednji ostatak, koji je i dalje čist, biće staloženi kada se mačevi ponovo oglase na štitovima, a trube oglase poslednju, veliku bitku ovog bednog milenijuma. Za onoga koji još uvek spava, čija je krv mutna i kisela, za njega nema slave! On će biti pregažen bez razmišljanja od strane onog hrabrog, koji juriša u boj svakom ulicom Arijevskih zemalja. Prastari običaj u našem narodu je ostao živ do današnjeg dana u većini krajeva Severa. Nekada se činilo da će ova praksa, preneta nama od strane naših predaka, umreti. Ali on je oživljena- vreme je na našoj strani kada svi naši veliki i prelepi ljudi ponovo prepoznaju značaj ovog običaja. Naši preci su svakom detetu davali moćno ime, puno radosti i životne energije. Zapravo, oni su mu samo pozajmili njegovo ime i ono je postalo svetla nada za dete, daleko ispred njega na njegovom životnom putu. Dete je nosilo ovo ime u svojoj duši kao najdragocenije blago, jer je ono za njega bilo cilj, ali i odgovornost. Ovo ime je jačalo detinju dušu, dok se razvijao u svesnu, odraslu individuu. Kada je dete odraslo, stari srodnici su se okupljali za slavlje na kome su odlučivali da li će ili neće dato ime odgovarati razvijenom karakteru mladog čoveka. Ako su našli da su dete i ime u harmoniji, onda mu je ime davano za ceo život. U suprotnom, mladi čovek je birao ime koje je odgovaralo njegovoj prirodi. Tako su naši preci bili kao njihova imena, a njihova imena kao oni. I tako je njihovo ime bilo teško kao runa- izrezbaren mač, kao njihova reč i rukovanje, kao da i ne.
U hrišćansko vreme su naši preci primorani stranim zakonom da prihvate drugo ime; ono je bilo zapisivano u crkveni registar, prvenstveno zbog koristi za popis. Vlasti su bile dužne da zapišu pagansko ime čoveka pored njegovog beskarakternog hrišćanskog imena u registar, dok on ne postane obična lista fantoma. U ta vremena su najbolji i najponosniji ljudi bežali iz naše rase.
Prilazim redu slika i čitam imena. Najstarija su: Helge, Fromund, Meinrad, Markvard, Ran, Valtari, Eigel, Asmus, Bjoern. Jedinstvena imena, zar ne? To su imena rođena iz velikog jezika našeg naroda. U njima nema ništa strano, ni jednog lažnog zvuka. Ispravno zvone u uhu. Ova imena imaju ukus slanog mora, teške, plodne zemlje, vazduha i sunčevih zraka- i domovine. Da li to primećujete? Nekolicina će primetiti- ali to je suviše malo. Njihov sopstveni jezik im je postao stran i nema ništa da im kaže. Posle ovih prvih redova predaka, počinju imena njihovih sinova: Gotlib, Kristian, Firgot, Lebereht, Kristof (koja znače: Ljubitelj Boga, Obožavalac Hrista, Onaj koji se plaši boga, Onaj koji živi pravično, Nosilac Hrista) ... A još kasnije su došla imena: Paulus, Johanes, Petrus, Kristoforus, Korbinianus, Stefanus, Karolus. U to vreme, naši preci nisu imali druga imena. Da li osećate da je nešto slomljeno u ovim ljudima, kako su otuđeni od svoje sopstvene prirode? Da li osećate kako strmo merdevine propadaju? Sudbina je zaključana u promeni ovih imena. To nije sudbina individue ili klana, nego svih ljudi- našeg Naroda. Ali se onda nešto čudno dogodilo. Oni koji su nazvani Karolus i Paulus od strane svojih očeva, odjednom su počeli da se odnose prema ovim imenima kao da su dosadna, strana, neodgovarajuća i glupa. I sada dolazi generacija koja je otišla u Veliki Rat. Imena sa malim gvozdenim krstom iza datuma njihovog pada- samo dvadeset ili manje godina od njihovog rođenja, su: Jošen, Diter, Asmus, Ervin, Valter, Roland, Georg...Ovo su imena koja i danas imamo. A koja su imena najmlađih, onih koja nose imena u treći milenijum posle vremena nordijskog samoopraštanja? Gerhart, Hartmut, Ditrih, Ingo, Dagvin, Ginter, Helmut, Gernot, Dagmar, Ingeborg, Helga… Da li je Veliki Rat uradio ovo? Imena daju odgovor.
Malo ljudi nosi sveštenička obeležja. Ali nam je slikar dao trag. A bilo ko ko je sposoban da pronađe ovaj trag, može videti koliko malo ili koliko mnogo je jako srce čoveka potamnelo senkom crnog plašta koji on nosi. Sve su slike portreti, ali pored toga je na jednom od njih umetnik naslikao i ruku. To je jaka ruka, jedna od onih koje mogu krmaniti brodom kroz oluju. Crna knjiga u njegovoj ruci izgleda kao dečja igračka. Takva ruka ne blagosilja neprijatelja; ona ga mrvi. Njegovo ime je Frit. To je čudno ime za sveštenika. “Frit” znači “rušilac mira”. Drugi portret pokazuje čoveka sa sivom, razbarušenom kosom. Ima jastrebov nos i u njegovim očima se može opaziti beskonačna vizija. Da li je Ran zaista pognuo glavu zbog kajanja i poniznosti? Da li je stvarno prezirao svet i stavio svoje poverenje u ruke sile koja nije njegova? Ja znam zašto je sudbina naredila da ovi ljudi moraju da nose crne ogrtače; da nije bilo njih, danas bi bilo daleko manje nevernika na Severu; bez njih bi bilo mnogo više onih koji bi promenili svoju predstavu Boga za stranu i koji bi se umorili od svoje snage i sveta; i mnogo više bi ih bilo zavedeno stranom doktrinom i bili bi pretvoreni u robove, zaboravivši svoju sopstvenu krv.
Oni su pravi sveci, jer su očuvali svoju unutrašnjost zdravu, uprkos svešteničkim mantijama. Borili su se protiv neprijatelja njegovim oružjem. Ljudi su ih zvali ”JERETICI”. Malo ih je bilo ponosno ovom titulom, da su je ugradili u svoja imena, kao što neko može da zagrli dragocen dragulj. Jer jeretik je onaj koji ostane pravi istinski sebi i svom rodu, čija krv teče čista u njegovim venama. A ova čista krv gleda na svet ne sa osmehom mržnje sa Sinaja ili sa slabim kolenima Nazareta. Ona nosi božansko, čisto, jasno i prelepo u svojim crvenim tokovima, sve dok rasa traje.
Niko od ovih ljudi nije video Boga. Ne traži se ono što živi u nečijoj duši. Niko od ovih ljudi nije bio rascepljen sumnjom o božanskom. Samo onaj ko izda božansko u sebi i ponudi svoju dušu stranom bogu, zna za takvu sumnju. Sumnja je večna, tamo gde je ono strano večno, a samim tim i večno nepoznato.
Hrišćanin je večni sumnjičavac. Da li ijedan čovek koji nije lojalan sebi, može da bude lojalan? Da li ijedan čovek može da bude veliki, ako je proždran težnjom da se vrati u prašinu? Da li ijedan čovek može da bude jak, ako voli slabost? Da li ijedan čovek može da bude ponosan, ako luta sam u poniznosti? Da li ijedan čovek može da bude čist, ako za sebe smatra da je rođen u grehu? Da li ijedan čovek može da bude srećan u ovom svetu, ako prezire svet? I da li ijedan čovek može da bude Stvaralac u svojoj duši, ako prezire božansku Tvorevinu?
Kakvog čudnog boga vi Hrišćani imate. Stvorio vas je uspravne, a naređuje vam da puzite k njemu na kolenima! Mi jeretici ne molimo našeg Stvoritelja; to bi bila uvreda za božansko u našim dušama. Niti mu se žalimo. Ne objavljujemo naše neuspehe svetu, a kamoli Stvoritelju. Trudimo se da prevaziđemo naše greške i da se razvijamo. Naš put nije žaljenje, već bes- i prvo bes protiv nas samih. Niti se kajemo, mi jeretici, jer ne možemo da budemo kukavice; imamo hrabrosti da stojimo iza svojih dela. Zašto ste vi Hrišćani napravili od naziva ”jeretik” uvredu? Vi ne treba da nosite svoju beznačajnost ulicama, jer to dozvoljava ljudima da vide da je ljubav koja vam je naređena da pokazujete, vezana za mržnju, i da je oprost koji vaša religija zahteva od vas, opterećena vašom željom za osvetom. Samo ljubomorni idu pognuti i vređaju. Vidimo vašu zavist i sramota nas je od vas, jer je mnogo vas i dalje, koji ste braća naše krvi. Bilo je vreme kada je bila sramota biti Hrišćanin. Ali ste onda počeli da pokoravate mase i bili ste u mogućnosti da obrnete stvari i vrlinu pretvorite u sramotu. Onda ste nas označili kao ”čudne” i nazvali nas jereticima. Ostali smo ”čudni”, uprkos vašim uvredama. Mi nikada nećemo biti masa ili krdo. Da li znate da i među vama ima dosta onih koji su “čudni” kao i mi? Zašto ne bacite prosjačku odeću koja prekriva plemenite oznake vašeg čoveštva? Da li vas je sramota da budete ”čudni”? Uplašeni da budete prozvani ”jereticima”? Kada završite ukop svog boga na nebu- dođite kod nas; mi jeretici ćemo vam opet pokazati Stvoritelja. I ne mislite da smo izmirili račune sa vama Hrišćanima. Mi vagamo tiho- ali ne vagamo sa lažnim tegovima. Mi ne varamo Boga u nama, jer ne varamo sebe. I kao što smo vagali pravedno, kako smo izračunali, Bog će pravedno proračunati naše duše. Vidite, mi se ne kajemo, jer nemamo zbog čega da se kajemo. Našoj vrednosti ništa ne nedostaje. Mi smo sačuvali našu celokupnu vrednost. A sada vi vagajte! A kada budete izvagali, izračunali i procenili, pitajte svoj ljubomorni duh šta ste izgubili. Onaj koji nije izgubio nešto od svoje vrednosti je bez ljubomore- i bez mržnje prema nama jereticima. Beznačajan čovek mrzi sve što je superiornije od njega, dok se veliki čovek divi superiornijem. Beznačajan čovek sažaljeva sve što je ispod njega, dok veliki čovek to prezire, ako to zaslužuje njegov prezir, ili on pomaže tome.
Tamo u svojoj kolevci leži moj sin i radosno pruža ruke ka portretima predaka na zidu. Ovaj maleni, nasmejani zamotuljak je sledeći korak za budućnost moje rase. Ja sam bio poslednji korak. On je sledeći. A iza sebe vidim stazu moje rase, koja seže kroz daleke milenijume, dok nije zamagljena maglom vremena- jer su generacije koje su došle pre najranijih na zidu, takođe stvarne. Ne znam celu stazu moje rase kroz vreme- ali znam da živim i da sam jedina veza u lancu u kome ni jedna veza ne sme propasti, dok god moji ljudi žive. U suprotnom, nikada ne bih postojao.
Generacijama je knjiga sastavljena od svezanih pergamenata prenošena u našoj porodici. Otvorio sam je i napisao na požuteloj strani za mog sina: “Tvoj život nije od danas, ni od sutra, već od hiljadu godina koje su došle pre tebe i od hiljadu godina koje će doći posle tebe. Tokom hiljadu godina pre tebe, tvoja krv je bila čista očuvana, da bi ti bio onaj što jesi. Sada ti moraš da sačuvaš svoju krv, da bi generacije u sledećih hiljadu godina tebe slavile i zahvaljivale ti.” Ovo je smisao života, ta božanstvenost, probuđena u krvi. Ali samo u čistoj krvi ona živi! O kome sam pričao? O svojim precima? Oni su samo simbol Naroda, čiji sam ja živi deo. Kome sam pričao? Svom sinu? Moj sin je samo deo mog Naroda. Mudrost hiljadu generacija spava u tebi. Probudi je i pronašao si ključ koji će otvoriti vrata tvojih najiskrenijih težnji. Samo onaj koji poštuje sebe, zaslužuje da bude čovek. Čovek je samo onaj koji nosi živu prošlost i budućnost u sebi, zato što je jedino on sposoban da stoji iznad sadašnjosti. A samo onaj ko je gospodar sadašnjosti je uspešan; on je ispunjen. Jer božansko je samo u ispunjenosti. Tako reče Glas naših Predaka…
Paganska Snežana i Zla Kraljica Hrišćanstvo.
РАДНИЧКО ПИТАЊЕ У ОРГАНСКОМ ДРУШТВУ
Органско схватање света и друштва тежи да од нације и њеног заштитног система, државе, начини организам са свима потребним органима, да награди здраву и способну за живот и развитак друштвену заједницу, у којој неће бити узроци обољења друштвеног живота, па неће требати ни лекови који се сада употребљавају за лечење тих појава. У здравом, органски сазданом, друштвено-државном организму неће бити подлога за развијање заразних клица, које изазивају затрајале друштвене болести.
Радничко питање је болесна појава организацијске државе, оно не може да се појављује у органској држави. Оно се појавило онда, кад се, са појавом либералистичке привреде и демократске управе, растргао и разбио органски ток развијања друштва и нације, и њиховог заштитног система, државе, кад је држава представљала у политици, па после доследно и у привреди, организацију политичких, друштвених и привредних односа, кад су демократија и либерализам пожурили да се здраво и нормално дете роди пре девет месеци.Марксистички комунизам само наставља то дело и место једне организације ствара другу која ће исто толико бити јалова као и либералистичка.
Односи између рада и поседника радионица и средстава производње имали су у историји човечанства свој развитак. И баш пред само завлашћивање капиталистичке организације привреде и као следствене, појаве радничког питања, тај развитак је показивао своје врло изразито органске црте. Радник није постојао, већ шегрт, калфа и мајстор. Сви су седели не само у истој радионици већ и за истом трпезом и обично и становали у истом дому. Они су у заједничком раду чији је домаћин био мајстор, обезбеђивали себи опстанак и будућност. Шегрт је тежио да се оспособи за калфу. Калфа је радио да би положио мајсторски испит, па је постајао мајстор после дужег или краћег времена, и тако постајао домаћин предузећа.
Капитализам је прво одвојио сопствене раднике од рада и заједничког живљења у радионици, а зато све више и све дубље дубио јаз између мајстора и његових млађих, док их није сасвим раздвојио и начинио радницима, најамницима, па тако изазвао у сопственика и тежњу да своје раднике експлоатише. Капитализам је разградио, разрушио организам предузећа, раскидао органске везе у радној заједници, бацио разрођене чланове те заједнице на слободну пијацу и тако изазвао све оне тешке последице и кризе, око чијег се решења без изгледа на успех муче сви реформатори радничког питања, а комунизам препоручује најљући отров као лек, да уништи свако домаћинство, да све људе изједначи на најнижем нивоу човечанског друштва, у најамништву, без обзира што су се вековима баш против тога борили вечито тежећи домаћинству, па су томе водиле и смернице друштвеног развитка.
Стварно та друштвена болест не може се никаквим лековима лечити. Ови комунистички лекови имаће дејство слично јаким отровима. Као морфијум изазваће прво извесну узрујаност и полет, а затим ће сасвим сломити снагу друштвеног организма и цела човечанска култура биће као узета, парализована.
Место лекова разне врсте, комунистичко-марксистичких или антимарксистичких, народи света у својим заштитним системима морају оживети свој народни организам, морају га исчепркати испод пепела организација и реформи и њега узети као основу свога живота у свима видовима и свима гранама тога живота. Онда ће лекови бити непотребни, јер ће организам оздравити и постати способан да се развија несметано у смерницама које су му од векова опредељене.
Србски народни живот има јасно изграђен самосвојан и својеврстан домаћински поредак. Истина и он је затрпан многобројним реформама, организацијама и теоријама, али оне га нису могле усмртити, иако су му на сваком кораку сметале да се слободно развија. Начела тога домаћинства треба да прожму цео наш друштвени живот, па и привреду. Чим се органско србско домаћинство уведе у живот, радничко питање губи сву драж која је изазвала такозване социјалне политичаре и реформаторе да му непрестано траже решења и да тако стално започињу Сизифов посао. Настају узроци, чија је последица то питање. Оно ишчезава из живота, чим се усвоји начело да сваки човек мора постати домаћином у својој породици и да том основном начелу мора служити и привреда, а она ће му служити, ако свако предузеће и сваки рад почивају на том домаћинском начелу. Она постају заједничка предузећа више породичних домаћинстава и као таква она морају сваком домаћинству да обезбеде привредно све што им је потребно за напредовање. Према томе:
1. Држава не може и не сме бити организација. Она мора постати народно тело, организам, у свим гранама живота, и политички и привредно. У том организму морају се неговати и развијати, хранити и појити органи да би се народ правично чувао и развијао, и биолошки и духовно и социјално. Тај организам не може и не сме да се награђује на основама неких организацијских теорија и “научних” праваца, већ на ономе што показује вековни живот народни.
2. Свако предузеће и сваки рад морају постати домаћинства која служе као привредна основа посебним домаћинствима оних који раде у предузећу. Власник предузећа је само онај који руководи предузећем и организује рад, материјал, алате и остало, да што веће могућности створе за обезбеђење посебних домаћинстава својих сарадника. Тако нестаје најамника који гледају да се што више извуку од обавеза рада, а да што већа права за себе обезбеде. Тако сваки учесник предузећа добија и највеће обезбеђење, ако предузеће што више и боље ради и тиме служи не само појединим домаћинствима учесника већ и општенародној заједници.
3. Држава као домаћинство, привредна предузећа као домаћинство, породични живот као домаћинство једним замахом бришу “крваву и уништавајућу борбу радника и послодаваца”. У таквом систему не може да опстане та борба нити њена оружја као штрајк, искључење радника, саботаже и слично. Може доћи до сукоба у неким ситнијим стварима, али ти сукоби се решавају органски од наших органа привредног живота.
4. У оваквом домаћинском уређењу привреде, социјално законодавство добија сасвим други вид. Наши садашњи социјални закони постају сувишни. Нови закони дају само основна начела домаћинског уређења, а сам привредни живот у своме органском нарастању највећи део односа и све организацијске прописе, уколико су потребни, сам награђује.
5. Тако постају власник и његов сарадник чланови једног и истог привредног предузећа са заједничким интересом да предузеће што боље плодове доноси. Радника у данашњем смислу речи, радника-најамника нестаје. Постоје само удружени домаћини који сложно раде под вођством и управом власника. Тако се онемогућује ропство. Тако се васпитавају делом људи и поколења.
6. Само начело привредног предузећа-да мора из своје привреде да обезбеди сва породична домаћинства у њиховом напредовању, искључује вишак вредности и добит у данашњем капиталистичком смислу. Место капиталистичке добити постаје домаћинска уштеда која се употребљава за усавршавање и унапређење привредног домаћинства.
Те основе органског уређења нашег друштвеног живота, ако се дословно остваре у целом нашем животу, у свима гранама његовим, у политици, у привреди, у сваком надлештву и у сваком, том животу потребном органу, даље ако се на основу њих изграђују и основе организација, уколико су и оне потребне, без диктатуре, без револуције, без рушења и крви, онемогућују капитализам и његов поредак, либерализам у привреди, разне гласачке и демагошке системе у полтици, комунизам. Оне обезбеђују вековни несметан развитак нашем народу.
недеља, 21. септембар 2025.
уторак, 16. септембар 2025.
понедељак, 15. септембар 2025.
недеља, 7. септембар 2025.
уторак, 2. септембар 2025.
Достојевски о Јеврејима
Достојевски о Јеврејима - др Вилијем Пирс
Фјодор Михајлович Достојевски (1821.-1881.) је био један од највећих руских писаца. Син скромног лекара који је имао прилику за образовање, био је учен као инжењер. Иначе је остао раме уз раме са обичним људима у Русији кроз животна искуства и његова дела.
Достојевски је био жестоки патриота, али његова веза са кругом радикалних писаца га је довела до хапшења у 27-ој години. Осуђен је на смрт, спашен задњег минута и депортован на Сибир, где је провео четири године у радничком логору. После затвореништва је провео неколико година као редов сибирске јединице у руској армији.
По повратку са Сибира, Достојевски је написао бројне романе као што су "Злочин и Казна" (1866.), "Идиот" (1868.), "Зли Дуси" (1871.), "Браћа Карамазови" (1880.), од којих су сви имали огромну популарност. Иначе је његов "Дневник Писца", објављен у доста делова у периоду од 1873.-1881., тај који најексплицитније исказао његова осећања за Русијом и њеним народом.
Многи земљаци су показали огроман интерес за "Дневником", што је јасно показало његову пажњу и осетљивост због којих је био један од највољенијих великих писаца што их је одгојила Русија. Борис Бросил, који је превео »Дневник Писца« у енглески језик, описао је реакцију руског народа на дан Достојевскијеве смрти деветог фебруара 1881.:
"Вести о преминулом Дојстојевском су се шириле муњевито, као електрични ток, до најдаљих делова Русије, и талас оплакивања је летео кроз срца њених ожалошћених људи… Огромне масе су присуствовале погребу: мушкарци и жене свих слојева – високи државни званичници и угњетаване проститутке; неписмени сељаци и достојанствени писци; војни официри и образовани научници; лаковерни свештеници и неверни ученици… сви су били тамо.
Кога је Русија сахранила са толиком наклоношћу? Је ли то био само један познати писац? Наравно да не: у том је ковчегу лежао племенит и узвишен човек, разборит учитељ, инспирисан пророк чије су мисли као врхови планина стремили ка рају , и чији је ум премерио дубине подрхтавајућег човечјег срца са свим његовим борбама, гресима и падовима; са загонеткама, боловима и тугама; са невиђеним сузама и горућим страстима…"
Колико год га је народ волео, Достојевски је народу узвратио љубав – и мрзео његове непријатеље и експлоататоре. Нарочито међу последњима су били руски Јевреји. У Достојевсково време их је било око три милиона, неки потомци Казака, азијског племена у јужној Русији које се преобратило у јудаизам миленијум раније, и неки који су упали у Русију са запада у Средњем Веку, када су били истерани из скоро свих земаља западне и централне Европе.
Искоришћавајући поштен рад, Јевреји су се гојили на рачун руских сељака и занатлија попут армије пијавица. Давање новца у зајам, трговина алкохолним шићима и белим робљем су била њихова пожељнија средства за подлогу – и средства за уништење руског народа.
Толико је била велика мржња Руса према јеврејским мучитељима да су руски владари морали увести посебне мере, које су штитиле Јевреје и ограничавале њихове зле тежње ка народу у исто време. Међу овим мерама је била забрана постојања јеврејских насеља у централној Русији; била су ограничена на запад и југозапад где су били најгушће насељени када је Катарина Велика објавила забрану у XVIII веку.
Ово су, Јевреји, наравно називали »прогањањем«, и управо то њихово непрестано жаљење што више не могу да се гоје на рачун народа у централној Русији је навело Достојевског да узме перо у руке поводом јеврејског питања. У делу "Дневника" објављеном марта 1877., писац наводи:
"…Знам да на целом свету сигурно не постоји ниједан други народ који би се толико жалио, непрекидно, после сваког свог корака или речи – о њиховом понижавању, патњи, мучеништву. Неко би помислио да нису они ти што владају Европом, који управљају бар берзом и потом политиком, унутрашњим пословима, моралом држава."
Достојевски, који је упознао Јевреје у њиховој правој светлости и њихове личне ставове према руским домаћинима, први пут као дечак на малој родитељској имовини, где је опажао понашање Јевреја према сељацима и касније у затвору, где је приметио високо држање јеврејских затвореника према руским, касније је кренуо да нагађа шта би се догодило Русима ако би Јевреји узели дршку бича у своје руке:
"…Сад, како би било да у Русији није три милиона Јевреја него три милиона Руса, и да је осамдесет милиона Јевреја – па, како би они третирали Русе? Да ли би им забранили једнака права? Да ли би им забранили исповедање вере? Не би ли их претворили у робове? Још горе од тога: не би ли их одрали све заједно? Не би ли их поклали до задњег човека, кад се говори у потпуном истребљењу, као што су радили са туђинима уд ревна времена , током своје древне историје?"
Ово нагађање је испало смркнуто пророчанство, јер кроз само нешто више од четрдесет година касније дођоше крволочни јеврејски комесари, који су сачињавали већину бољшевичких владара, надгледајући покоље милиона Руса.
Достојевски је тачно идентификовао тајну јеврејске снаге – њиховог преживљавања 40 векова – као ексклузиву, њихов дубоко усађен поглед на сав не-јеврејски свет као туђински, инфериоран и непријатељски. Овај став је увек терао Јевреје да мисле да имају неки посебан положај и ситуацију. Чак и онда када су мукотрпно говорили не-Јевреје да су Јевреји исти као и сви други, задржавали су унутрашњи став народа специјалне заједнице у већем не-јеврејском друштву. Достојевски је истакао:
"…Могуће је определити бар неке симптоме тог статуса – бар на изглед. Ти симптоми су: отуђивање по погледу религијске догме; немогућност фузије; веровање да на свету постоји само један национални идентитет, Јевреј, међутим чак док све друге нације постоје на њих треба гледати као на непостојеће. »Иступи из породице нација и уствари свој идентитет, и знаћеш од тада да си једини пред Богом; истреби остале, или их пороби. Имај вере у освајању света; подреди се мисли да ће ти се сви покорити. Строго се гнушај свега, и не размножавај се с другима. Чак и када изгубиш земљу, твоју политичку индивидуалност, и када сте сви раширени по земљиној површини, међу свим нацијама – нема везе, имај вере у све што ти је обећано, једном и заувек; веруј да ће све то једном проћи, за то време живи, гнушај се, сједињавај се и искоришћавај – и чекај, чекај…«..."
Да ли је чудо, иако је релативно сваки Американац са завршеном средњом школом прочитао Достојевскијев "Злочин и Казну" и његову "Браћу Карамазов", а његов "Дневник Писца" тихо бачен у заборав од стране контролисаних едукативних и издавачких компанија у овој држави? Једино издање »Дневника Писца« је тренутно на листи Књига у Штампи и издато од стране мале, специјалистичке издавачке куће (Octagon Books) за продају библиотекама по забрањивој цени од $47.50. Та цена ће је сигурна држати даље од руку радозналих америчких читалаца!
Они довољно срећни што су успели да изнајме копију књиге могу да читају много више пробијајућих коментара Достојевског о понашању и ставовима Јевреја у Русији према руском народу током XIX века. Достојевски је посебно осудио искоришћавање сиромашних, неуких и беспомоћних руских сељака од стране похлепних и немилосрдних Јевреја. На пример:
"Тако Јеврејство успева тачно тамо где су људи неуки, или неслободни, или економски заостали. Тамо Јевреј има власт. И уместо својим утицајем да подигне ниво образовања, уместо дизања нивоа знања и омогућивање економске флексибилности у домаћој популацији – уместо овога Јевреј, где год да се је населио, само је још више понизио и опљачкао људе; хуманост и образовање су тамо још више падали; тамо се је неизбежна, нехумана беда заједно са очајем још више ширила. Питајте нашу домаћу популацији међу нашим границама: Шта покреће Јевреја – и шта га је покретало вековима? Добили бисте анониман одговор – немилосрдност. »Гонила га је вековима само несажаљење према нама, само жеђ за нашим знојем и крвљу.«
У истину је целокупна активност Јевреја у овим пределима била стварање домаће популације што више зависном од њега, искоришћавајући законе. Увек је успевао да буде на пријатељским односима са онима од којих су зависили многи. Покажите на било коју мањину међу руским туђинима која би се поредила са Јеврејем по његовом утицају! Не бисте нашли такве мањине. У овом погледу Јевреј задржава своју оригиналност међу осталим туђинима, и наравно, разлог тога је тај његов статус немилосрдности према свему не-јеврејском, непоштовања према ниједном народу или мањини, према било којем људском бићу које није јеврејског рода…
Па, шта ако би се због неког разлога наше кметско удружење распало, то удружење које штити наше јадне сељаке од толиких невоља; шта ако би одједном Јевреј и његова цела kehillah [организовано Јеврејство] напала ослобођеног сељака – тако неискусног и неспособног за отпор, и који је до сада био чуван баш од стране кемтског удружења? Па наравно ово би значило његов крај; његова цела имовина, цела снага би већ следећег дана пали у руке Јевреја…"
О КРВНОЈ ЖРТВИ И ГЕОПОЛИТИЦИ
О КРВНОЈ ЖРТВИ И ГЕОПОЛИТИЦИ
За нас је неопходно да пажљиво проучимо проблеме везане за крвну жртву, будући да је то питање заиста традиционално важно у Магици. Готово сва древна Магика разматра ове ствари. Посебно све религије везане за Озириса – ритуали умирућег Бога – повезане су с тим. Погубљење Озириса и Адониса; сакаћење Атиса, култови Мексика и Перуа; прича о Херкулесу или Мелкарту, легенде о Дионизију и Митри, све су повезане са овом једном идејом. У хебрејској религији налазимо исту ствар. Прва етичка лекција у Библији јесте да је једина жртва која задозвољава Господа крвна жртва; Авељ који је то учинио, стекао је наклоност Господа, док је Каин, који је понудио купус, природно био сматран јефтиним предметом поруге. Ова се идеја стално понавља. Имамо жртву за Пасху, која се заснива на причи да је Авраму било наређено да жртвује свог прворођеног сина, а која носи идеју о замени живота животиње животом човека. Годишњи обред са два јарца то бескрајно понавља. И поново наилазимо на превладавање ове идеје у песми о Естер, где су Хаман и Мордехај два јарца, или богови; и коначно у представљању ритуала Пурим у Палестини када се догодило да су Исус и Варвара били јарци у одређеној години о којој толико много слушамо, а не постоји сагласност око датума.....
Алистер Кроули
„Магика“ – поглавље „О крвној жртви и сродним стварима“
....управо овако о питању крвне жртве говори један од најпознатијих окултиста 20-ог века, или „бели маг“ како је то волео да тврди за себе, Алистер Кроули, контроверзни утемељивач великог броја принципа и догми реда псеудо-масонског карактера, под називом „Ред Источних Темплара“ („Ordo Templi Orientis“). Није нам намера на овом месту говорити о поменутом, јер је о овом питању скоро све познато и мало шта се новог може рећи. Оно што је свакако интригантно, је следеће питање – да ли, и на који начин, масонско окултна симболика има везе са модерним политичким збивањима?
Свакако, у питању је ствар око које ће засигурно бити неслагања. Неки ће сумњичаво вртети главом, а неки пак, потпуно другачије, упасти у параноју и проводити ноћи пред монитором тражећи везе, скривене информације, у потрази за Истином. С тога, циљ овог текста је ако је то икако могуће, када је ова тема „на тапету“, да не улази у нагађања, већ да покуша да презентује неке чињенице, а коначан закључак ће читаоци извући сами за себе.
Једна стара контроверза
Основна ствар око које се модерни свет, данашње гротло вулгаризоване, деморалисане, изневерене и изгажене сиве масе човечанства врти, је новац. И Империја, која све чини зарад истог. С тога, можда је најбоље ову малу расправу почети управо на овој ствари, јер управо је она данас и Алфа и Омега, и почетак и крај.
Бољим познаваоицима ове тематике засигурно није промакла чињеница да на симболу светске доминације – долару, фигурише низ симбола типичним када је масонерија у питању: све-видеће око, велика пирамида, шестокрака звезда, као и пар натписа на једном од омиљених језика светског масонства, латинском. У питању је лице и наличје великог печата САД, који је нашао свој пут до новчанице од једног долара.
Велики печат САД је у званичној употреби од 1782. године. Дизајниран је и осмишљван у периоду од 1770-80, и управо ову чињеницу користе они који се труде да оповргну све везе масонских симбола са идејом која је један од темељних камена САД-а. Такође, у прилог њима иде и чињеница је, наводно, једини члан масонских редова из оснивајући отаца Америке онога времена био Бенџамин Френклин. Но, како год било, сви ови подаци, као и чињеница да је Велики Печат постао званични симбол масонских редова тек 1797, дакле пар година након званичног ступања у службу као симбол САД-а, не уливају нимало поверења. И да је тако, могли бисмо мирне душе поставити питање: како је и због чега симбол САД постао симбол масонерије?
Неке од карактеристика Великог Печата САД и симбола на истоме, су:
¾ Свеприсуство броја 13 који у масонским системима игра важну улогу – 13 америчких колонија, 13 потписника Декларације о Независности, 13 пруга на застави, 13 ступња до врха пирамиде, 13 слова у натпису на Латинском изнад пирамиде, 13 слова у натпису на Латинском који држи орао у кљуну, 13 звезди изнад орла, 13 пруги на штиту, 13 листова на гранчици маслине, 13 стрела и 13 перја у репу орла;
¾ Печат јеврејског старозаветног краља Соломона, у виду шестокраке звезде, познате још и као „Давидова звезда“, препознатљив симбол јеврејског народа;
¾ Грана маслине на једној страни, и свежањ стрела на другој, који „обележавају моћ мира и рата“;
¾ Латински натпис "E Pluribus Unum", што значи „јединство из мноштва“ – библијска референца божијег обраћања раштрканим племенима Израиља које ће се окупити наново у обећаној земљи коју ће мачем освојити;
¾ Латински натпис "Annuit Coeptis", што буквално значи „Он је допустио деловање“;
3/4 Латински натпис "Novus Ordo Seclorum", често погрешно превођен као „нови светски поредак“, исправно „нови поредак времена“;
¾ Незавршена, зарубљена Велика Пирамида, што симболизује напредак масонског шегрта кроз ступњеве у хијерархији, све у циљу успешног окончања магијског Великог Дела, илуминације, што би у алхемијским круговима заправо представљало добијање злата из олова;
¾ Свевидеће око, у египатској митологији познато као Око бога Хоруса, бога Сунца.
Сем новчанице од једног долара, мора се поменути и то да у свету постоји одиста велики број зграда, споменика, и уопште архитектонских творевина рађених уз строго поштовање принципа масонства, и окултизма уопште. Такође, сродни се утицаји налазе и у музици, уметности, на филму и књижевности. Само набрајање свих ових места захтевало би једну подебљу енциклопедију, тако да се на овом месту тиме нећемо бавити. Поменућемо само један врло интересантан, а мало познат европској јавности пример главног града Казахстана, Астане, града за који се мирне душе може рећи да представља бајковито, и помало футуристичко испуњење свих принипа Хирамовог храма. Велика вишеспратна пирамида у његовом центру, названа „Пирамидом Мира“, која различитим данима обасјава град светлошћу плаве, црвене, жуте и зелене боје, и чији је циљ да „помири супротности и доведе све светске религије у једно“. Два позлаћена солитера, то јест стуба масонства – Боаз и Јахин, између којих је смештена председничка палата, то јест Соломонов Храм (а сличан пејзаж може се наћи и у Вашингтону и Паризу). Бејтерек, велики торањ, или кабалистичко дрво живота на чијем врху стоји сунце. И у дворани на његовом највишем спрату, пиједестал са златним троуглом у коме је утиснут отисак десне шаке председника Казахстана, Назарбајева.
Кали – Југа
Оно што се намеће као закључак, је следеће: има оних који много, јако пуно воле новац, и имају га и превише. И друго, понеки од њих у свом деловању, својим активностима, следе извесне бизарне принципе, нама профанима непознате и чудне. С тога, ако они могу да граде градове, да уређују државе и монете, да за нас креирају свет како то они желе, нама мора бити дозвољено да барем говоримо о томе.
Последњих декаду-две, околности у којима масонство, и сродне организације делују су постале другачије. Пре свега, деловање ових организација постаје све више јавно, а доста тога што их је обавијало велом тајне у протеклим деценијама и вековима, изашло је на видело. Интернет, медији и издаваштво врве од наслова ове тематике. Да ли је у питању вулгаризација знања, или је у питању то да су ова друштва одиграла своју улогу и да се од стране невидљивих креатора који воде игру полако уклањају у страну, остаје да се види. У сваком случају, то слободном свету, или барем онима који то претендују да буду, не доноси ништа добро. Јер, и ако је дошло време да масони, илуминати, ротаријанци, разне интересне групе, буду гурнути у страну, и да им буде дата само споредна и све мање важна улога, уместо њих засигурно долази још нешто горе.
Свет данашњице је ништа друго до стање контролисаног хода у једном, већини народа непознатом, али засигурно добро испланираном, и прецизно трасираном правцу. Илузија слободног избора и даље заварава већину, и она мисли да бирањем између две унапред јој понуђене, припремљене и прерађене ствари, нешто постиже, а заправо и даље незадрживо гази путем који је за њу већ трасиран.
Наравно, Империја прави грешке. У својој потрази за глобалном савршеношћу Империја има своје прецизно профилисане и егзактне, готово научне методе којима те грешке отклања. Оно што бог Империје жели, је највреднији дар, сервиран на златном послужавнику, у тачно одређени час. Потребна је крв.
Томахавк демо(но)кратија
На дан 9. марта 2009, на порталу РТС-а изашла је вест о јеврејском празнику под називом Пурим. Између осталог, каже се:
Празник је сећање на време цара Ахасуеруса (Артаксеркса) који је владао пре више од 2.400 година када је донео одлуку да се побију сви Јевреји земље. Његова жена, царица Јестира (Естер), пореклом Јеврејка, што није било познато цару, успела је, умешношћу и лукавством, да спасе свој народ. Цар је под њеним утицајем укинуо указ о уништењу јеврејских поданика.
Ипак, ово није крај приче. Крај је овакав:
Касније те вечери, Ахасуерус и Хаман присуствују другом Естерином банкету, на коме она открива да је Јеврејка, и да Хаман (визар персијског краља – прим. прев.) планира да истреби њен народ, а и њу саму. Ахасуерус наређује да се Хаман обеси на истим вешалима које је био спремио за Мордехаја (Естерин поочим - прим. прев.). Претходни декрет о убиству Јевреја није могао бити поништен, па је Краљ дозволио Естер и Мордехају да напишу други декрет, по својој жељи. Они су то и учинили, наводећи у њему да Јевреји имају права да се бране од напада. Као последица овог декрета, 500 нападача и десет Хаманових синова било је обешено у граду Сушану (данашњи град Суш у Ирану - прим. прев.). У самом краљевству, 75000 непријатеља Јевреја било је убијено. Сутрадан, још 300 њих је такође убијено. Никакав плен нити ратни трофеј није узет.
Прича о Пуримском жртвовању и данас, 2500 година након догађања, је жива у јеврејској традицији. Јеврејски народ се држи овог празника, славећи освету над својим непријатељима, певајући песме, и хранећи се посебном храном, међу којима су прави специјалитет специјално направљени колачи, названи прилично гротескно „Хаманове уши“. На жалост, прича о Пуриму носи и једну другу димензију, и предмет је многих контроверзи, како међу самим Јеврејима, тако и када су у питању односи јеврејског народа и осталих. Све то, питање крвне жртве чини једном геополитичком реалношћу, која је обележје данашњице.
Вероватно најпознатији злочин мотивисан пуримском причом о крвној жртви био је случај Баруха Голдштајна, Јеврејина који је на Пурим 1994 усмртио или ранио око 130 Арапа у Пећини Патријараха (Cave of the Patriarchs massacre. Јеврејски рабин, Артур Васков, као и историчар Елиот Хоровиц, сагласни су у томе да је овај злочин био мотивисан причом о Пуриму. На другој страни, има и оних који се не слажу с овом интерпретацијом догађаја, наводећи да сам Голдштајн никада није експлицитно ово навео као разлог за свој поступак. Но, овај проблем је дубљи него што на први поглед изгледа, и тиче се унутар јеврејског неслагања око доктрина Старог Завета и Талмуда, а пре свега око начина њиховог спровођења. Истине ради, мора се рећи да има оних који су заговорници насилног пута, међу јеврејском религиозном елитом, и да своју мисао спроводе.
Но, спекулацијама у вези саме природе Пурима и питања крвне жртве, као и дебатама у вези начина манифестовања доктрина Јудаизма, вероватно су допринели сами Јевреји, поборници милитантног крила јеврејства. Примера ради, једноставном претрагом на интернету може се наћи на стотине чланака и интернет адреса у којима Јевреји праве паралеле између персијског племића Хамана, и Махмуда Ахмадинежада, председника Ирана. Навешћемо само један пример, чланак Рабина Михаела Бернштајна, у коме се пореде Хаман и Ахмадинежад, и позива на свргавање режима председника Ирана који „прети геноцидом Америци и Израелу“. Исто тако, постоје примери када су сами Јевреји писали о обичају крвне жртве код јеврејског народа – пример дела Рабина Ариела Тоафа – „Крвна жртва“.
Чињеница је такође, да је пуримско жртвовање био и разлог због којег су Јевреји убијани, а такође и средство анти-семитских кругова да шире пропаганду против јеврејског народа. Познати су случајеви убијања пољских Јевреја у Другом светском рату, када је насумице бирано по 10 или 100 Јевреја који би били обешени, у знак одмазде за 10 Хаманових синова. Када је након Нирнбершког процеса, уредник немачког „Јуришника“, Јулиус Штрајхер, ишао на своје погубљење (вешањем, попут Хамана), једне од последњих његових речи биле су „Пурим 1946!“.
Ипак, када се сви ови случајеви погледају са стране, ово јесу изловоани случајеви, у стриктно локалном контексту посматрано. Такође, мора се напоменути да сличне контроверзе нису специфичност Јудаизма, већ и других великих светских конфесија. Добро је позната полемика о природи исламског Џихада и о његовим разноликим тумачењима о стране врсних исламолога и муслиманских религиозних вођа. Међутим, знајући да „глобална елита“, ма каквог порекла била, јако стоји на раменима симболике, да својом невидљивом руком извршава свој Велики План, питање је, шта се дешава када се оваква религиозна симболика пренесе на планетарни ниво?
Војна акција против Либије је започела 19-ог марта, на рођендан богиње Минерве, римљанске богиње мудрости, поезије, медицине, и магије. Овај датум је још и дан јеврејског празника Пурима, када је година 2011. у питању. На први поглед, агресија НАТО пакта на Либију излгеда врло слично оној од пре 12 година, извршеној над Савезном Републиком Југославијом. И „милосрдни анђео“, и „Одисејева зора“ као наводни циљ имају „уклањање диктатора“ и „ослобођење народа“, премда је ствар јасна, у питању је просто уклањање неподобних, и оних који су своју улогу одиграли, или знају много. И пуковник Гадафи, као и Слободан Милошевић, су мислили да могу да воде игру према њихвоим правилима. Пред шатором Гадафија се чекало у реду, а Милошевић није сам себи наденуо титулу „фактора мира и стабилности“. Но, за своју наивност обојица су платити скупу цену, а Империја неподобне одбацује када више нису потребни.
Сједињене Државе су напале Ирак, на дан 19. марта, 2003. године, што се је такође поклапало с Пуримом, иначе даном када Јевреји славе победу над старим Вавилоном, тако што су убили 75000 Персијанаца на територији данашњег Ирака.
Маузолеј Естер и Мордехаја, град Хаман, централни Иран
Интересантно је такође напоменути да се први заливски рат завршио такође на дан Пурима, 10 година раније, масакром око 150000 припадника ирачке војске и цивила који су бежали од трупа САД-а.
У међувремену, иранске власти су деградирале статус гробнице Естер и Мордехаја у граду Хаману, у централном Ирану, уклонивши знакове испред маузолеја који су обележавали ово светилиште. Државна иранска агенција „Фарс“ назначила је би судбина овог места могла бити још гора. Наведено је да је, за сада, Иран одлучио да „игнорише одговорност Естер и Мордехаја за масакр 75000 Иранаца, и празновање овог догађаја од стране Јевреја“. Недавно се је на овом месту окупило око 250 иранских студената, припадника Басијског покрета који је још 1979 основао Ајатолах Хомеини, протестујући око наводних израелских планова да униште џамију Ал-Акса у Јерусалиму. У исто време, иранске власти су предузеле мере да се деци у школама предаје другачија верзија историје од оне коју пропагирају Јевреји, а то је да су Естер и Мордехај „извршили масакр над десетинама хиљада не-Јевреја, и да се годишњи фестивал Пурим обележава од стране Јевреја у знак сећања на Ирански Холокауст“.
Круг насиља религијске природе, како локалног, тако и глобалног, се на жалост не прекида. На Западној Обали, на дан Пурима, 11-ог Марта ове године у догађају познатом под називом Итамарски Масакр, петоро чланова јеврејске породине избодено је на смрт у својим постељама. Жртве су биле отац, мајка, и троје од укупно шесторо њихове деце. Најмлађа жртва била је одојче старо три месеца. Неки медији, попут Гардијана и Вашингтон Поста, известили су да су мученичке бригаде Ал-Аксе, војног крила Фатаха, доминантне политичке фракције на Западној Обали, одговорно за напад. Медији из Јерусалима су као директне ивршиоце навели револуционарну гарду Ирана, повезану са мученичким бригадама Ал-Акса.
Post festum – гозба за крај
Све ово, а и много тога што није могло стати у овај, простором ограничени текст, говори у прилог тврдњи да је, свесно или несвесно, глобална геополитичка игра под јаким дејством симболике, и да је њено деловање, скоро па религиозног карактера, по тачно утврђеним принципима. Садам Хусеин је, слично Хаману, обешен, на стотине хиљада Ирачана је страдало током наводе потраге Запада за оружијем за масовно уништење кога нема. Питање је каква ће судбина задесити Гадафија. Ционистички лобији увелико разматрају војну опцију против Ирана, а Империја у сваком случају остварује свој наум. С једне стране она пушта своје пипке у арапском свету, а с друге увек може да развије конфликт између Муслимана и Европе – између осталог, деценијска либерална имиграциона политика Европске Уније је у овоме била прилично успешна, када су интереси Империје у питању. Како ствари стоје тренутно, очито је да неко себи припрема порцију Хаманових уншију, за пад Гадафија и забадање заставе над Либијом. А да ли ће и сам Гадафи, или у даљој перспективи Ахмадинежад, скончати на исти начин као и Хаман, видеће се, на жалост врло брзо.
Зашто су рат и хаос неопходни?
Зашто је рат неопходан?
Рат је неопходан - он осигурава здравље народа, и он охрабрује оне ратничке врлине које су основне за цивилизацију.
Када народ, нација или раса буду деценијама без икаквог учешћа у рату који ангажује све или бар већину заједнице таквог народа, нације или расе, онда такав народ, нација или раса крећу ка декаденцији - са кукавичким шљамом који испливава на површину, млади постају мекушци и недисциплиновани, а друштво у основи пропада. Рат подхрањује и открива карактер - у борби, где нема где да се сакрије. У њему се или врши своја дужност, са храброшћу и можда са хероизмом - или се уопште та дужност не врши. Рат је тест за човека. Рат је природна селекција у акцији - Судбина одлучује ко ће преживети, ко ће бити неповређен и ко ће бити слављен као херој. Рат тера појединце да поштују Судбину и тако задобију праву мудрост - свесност дужности и одговорности.
Пацифизам, и тежња за миром као циљем, су декаденција - манифестација кукавица и декадената, и народа и друштва којим владају кукавице и декаденти. Наравно да рат ствара и доноси патњу, страдање и тешкоће - али је тешка реалност да су такве ствари неопходне. Без таквих ствари нема праве мудрости, нема правог индивидуалног карактера, нема правог разумевања - нема свесности Судбине, оних снага које су изван индивидуе и које индивидуа неможе да контролише. Без ових ствари нема никакве перспективе - и оно што је заиста важно у вези живота и живљења се губи у себичности и тупавом тежњом материјализма. Ипак, изнад свега осталог, рат узгаја племенитост. Он чини вредности племенитости - част, оданост и дужност - идеалима према којима треба тежити и тако охрабрује цивилизовано понашање међу појединцима и цивилизовано друштво за појединце у коме живе. Племенита индивидуа је неко ко је спреман да се бори, и ако је неопходно да умре, за свој народ, расу или нацију. Мирољубиво друштво - посвећено миру, себичности, и материјализму који иду уз то - охрабрује и ствара нездраво, криминално друштво препуно агресивних појединаца који користе ту агресију за остваривање њихових јадних, егоистичких намера.
Рат каналише природну и здраву агресивност омладине и младих мушкараца на користан и продуктиван начин. Заговорници пацифизма и “мирољубивог друштва” верују у њиховој залудној ароганцији да њихове апстрактне, неприродне и интелектуалне идеје могу да промене оно што они виде као “људску нарав” - они верују да ако се пружи довољно “образовања” (читај “испирање мозга”) и довољно социјалних шема, да ова агресивност и пожуда за битком може бити уклоњена или чудесно трансформисана у нешто зашта они глупаво верују да је позитивније. Оно што ови продукти декаденције из касног двадесетог века не могу да разумеју у својој интелектуалној ароганцији, је то да се индивидуална нарав једино и увек мења правим, практичним искуством живљења и никада уз помоћ идеја или некаквог довољног “школовања” и социјалних шема. Какве год да су мале промене од таквих ствари као што су идеје, учење, “вера” и социјалне шеме, оне су увек и једино варка - глума; а то значи, да било какву промену овакве ствари изазивају у појединцу, такве промене нису праве - оне не задиру дубоко, оне нису фундаменталне, позитивне промене. Све ово значи управо ово: ако ставите раме-уз-раме поред ратног ветерана једног од ових интелектуалаца пацифиста/”социјалних радника”, типова које модерно друштво масовно производи, онда је очигледно свакоме ко је при здравој памети да је ратни ветеран боља особа, више у додиру са реалношћу живота, више цивилизован и да је више у могућности да се избори са животом и сваком променом коју живот доноси. То је једино свиленкасти, комфорни урбани живот који дозвољава типу “социјалног радника” да процвета - и овакав слаткасти урбани стил живота постоји у свакој цивилизацији само у кратком периоду, зато што он носи унутар себе семе свог сопственог уништења. Ово семе су меке индивидуе које овакав животни стил узгаја. Цивилизације се стварају и одржавају од стране карактерних појединаца - од стране ратника, оних искусних у рату - оне се никада не стварају и никада одржавају уз помоћ идеја, бирократских типова, политичара, помоћу социјалних шема и “образовања”. Свако ко верује да цивилизација зависи од паметних, помодних идеја и оних који шире такве идеје или се издржавају од њих је, сасвим просто, врло наиван. Казна за оваку раширену наивност, као што Западна друштва сада пате од ње, је полагано и сигурно враћање у варварство које је већ отпочело.
Реалност пацифизма и осталих апстрактних неприродних идеја је у томе да оне подривају и на крају уништавају тај лични и индивидуални карактер који је основан за цивилизацију. Лични карактер који је основа за цивилизацију и цивилизовани начин живота, једино се и увек ствара борбом - личним ратним искуством.
Здраво друштво прихвата рат и припрема се за њега. Здраво друштво охрабрује ратничке врлине и обучава свој народ за борбу. Здраво друштво уздиже ратног хероја као свој највећи идеал - као неко коме се диви и тежи. Здраво друштво награђује оне који су се доказали у борби и прихвата такве појединце, и само такве појединце, као вође. У здравом друштву, млад човек се унапред радује битци.
На супрот од овога, нездраво или болесно друштво тежи да створи “хероје” од таквих ништака као што су “забављачи”, политичари и успешни пословни људи. Укратко, болесно друштво уздиже тип људи које ратни ветерани презиру - залудне, егоистичке људе заокупљене махом са материјализмом и болесним, претенциозним (често социолошким) “идејама”.
Потребно је стално потврђивати да су рат и цивилизација нераздвојиви. Да би био цивилизован, рат мора бити због неке племените сврхе - и та сврха може бити једино осигурање опстанка, просперитета и јачања одређеног народа, нације или расе. Рат за декадентну ствар - као што је осигурања “мира” - је само-поражавајући и производи једино дегенерацију и пропаст, зато што таква декадентна сврха слаби такву борбу и производи једно јадно, слабо друштво посвећено неприродним идејама које праве народ психички неспособним. Значи, сваки рат који има за циљ јачање одређеног народа, нације или расе је добар: сваки рат који се води из неких других разлога - као што је апстрактна идеја “мира” - је лош. Добар рат ствара, помаже и одржава цивилизацију. Лош рат уништава цивилизацију.
Добар рат је морално исправан - он је дужност. Он је неопходност. Добар рат осигурава здравље и виталност одређеног народа, нације или расе - и тако ствара здраво, витално друштво. Оно што имамо данас - у условима цивилизованог живота и комфора који иде са њиме - је резултат рата. Оно што смо изгубили и што губимо - част, дух заједнице, племенити карактер, виталност, сврху - је резултат мира.
Сувише дуго пацифисти, кукавице, декаденти и заговарачи себичних, материјалних циљева су били без изазова. Ми који верујемо у рат - који знамо његову вредност и његову сврху - смо и сувише дуго ћутали. Потребно нам је да опет поносно и пркосно певамо похвале рату!
Написао: David Myatt
ИСТИНА И ЛАЖ
ИСТИНА И ЛАЖ
Истина и Лаж су путовале у известан град. Народ који их је видео, говорио би: „Гледај те, Истина и Лаж путују заједно“! Народ их је разликовао по одећи. Истина је носила одећу Истине а Лаж одећу Лажи.
Пре него што су стигле у град у који су намеравале да дођу, обе одлучише да пливају у језеру ван града.
После пливања, Лаж је изашла прва из језера. Уместо да обуче своју одећу, она је узела одећу Истине и обукла. Она је прорачунала да ће народ мислити да је она Истина.
Тако, Лаж је кренула сама према граду.
Касније, Истина је изашла из језера и видела да нема њене одеће. Схватила да је Лаж зграбила њену одећу и обукла се у њу тако да народ поверује да је она Истина.
Али Истина није хтела да обуче одећу Лажи јер није хтела да народ мисли да је она Лаж.
Због тога Истина је пошла гола према граду.
Када је ушла у град, видела је сав градски свет како слуша Лаж обучену у одећу Истине. И Истина је помислила: „Народ вероватно мисли да сам ја Лаж“ и пође међу народ да објасни ствар. Али народ није желео ни да чује Истину. Напротив, народ је бежао од ње.
Истина је онда рекла сама себи: „То је чудно, тај свет ће прихватити Лаж обучену у одећу Истине али неће прихватити голу истину."
Пријавите се на:
Коментари (Atom)