Достојевски о Јеврејима

 Достојевски о Јеврејима - др Вилијем Пирс

Фјодор Михајлович Достојевски (1821.-1881.) је био један од највећих руских писаца. Син скромног лекара који је имао прилику за образовање, био је учен као инжењер. Иначе је остао раме уз раме са обичним људима у Русији кроз животна искуства и његова дела.

Достојевски је био жестоки патриота, али његова веза са кругом радикалних писаца га је довела до хапшења у 27-ој години. Осуђен је на смрт, спашен задњег минута и депортован на Сибир, где је провео четири године у радничком логору. После затвореништва је провео неколико година као редов сибирске јединице у руској армији.

По повратку са Сибира, Достојевски је написао бројне романе као што су "Злочин и Казна" (1866.), "Идиот" (1868.), "Зли Дуси" (1871.), "Браћа Карамазови" (1880.), од којих су сви имали огромну популарност. Иначе је његов "Дневник Писца", објављен у доста делова у периоду од 1873.-1881., тај који најексплицитније исказао његова осећања за Русијом и њеним народом.

Многи земљаци су показали огроман интерес за "Дневником", што је јасно показало његову пажњу и осетљивост због којих је био један од највољенијих великих писаца што их је одгојила Русија. Борис Бросил, који је превео »Дневник Писца« у енглески језик, описао је реакцију руског народа на дан Достојевскијеве смрти деветог фебруара 1881.:

"Вести о преминулом Дојстојевском су се шириле муњевито, као електрични ток, до најдаљих делова Русије, и талас оплакивања је летео кроз срца њених ожалошћених људи… Огромне масе су присуствовале погребу: мушкарци и жене свих слојева – високи државни званичници и угњетаване проститутке; неписмени сељаци и достојанствени писци; војни официри и образовани научници; лаковерни свештеници и неверни ученици… сви су били тамо.

Кога је Русија сахранила са толиком наклоношћу? Је ли то био само један познати писац? Наравно да не: у том је ковчегу лежао племенит и узвишен човек, разборит учитељ, инспирисан пророк чије су мисли као врхови планина стремили ка рају , и чији је ум премерио дубине подрхтавајућег човечјег срца са свим његовим борбама, гресима и падовима; са загонеткама, боловима и тугама; са невиђеним сузама и горућим страстима…"

Колико год га је народ волео, Достојевски је народу узвратио љубав – и мрзео његове непријатеље и експлоататоре. Нарочито међу последњима су били руски Јевреји. У Достојевсково време их је било око три милиона, неки потомци Казака, азијског племена у јужној Русији које се преобратило у јудаизам миленијум раније, и неки који су упали у Русију са запада у Средњем Веку, када су били истерани из скоро свих земаља западне и централне Европе.

Искоришћавајући поштен рад, Јевреји су се гојили на рачун руских сељака и занатлија попут армије пијавица. Давање новца у зајам, трговина алкохолним шићима и белим робљем су била њихова пожељнија средства за подлогу – и средства за уништење руског народа.

Толико је била велика мржња Руса према јеврејским мучитељима да су руски владари морали увести посебне мере, које су штитиле Јевреје и ограничавале њихове зле тежње ка народу у исто време. Међу овим мерама је била забрана постојања јеврејских насеља у централној Русији; била су ограничена на запад и југозапад где су били најгушће насељени када је Катарина Велика објавила забрану у XVIII веку.

Ово су, Јевреји, наравно називали »прогањањем«, и управо то њихово непрестано жаљење што више не могу да се гоје на рачун народа у централној Русији је навело Достојевског да узме перо у руке поводом јеврејског питања. У делу "Дневника" објављеном марта 1877., писац наводи:

"…Знам да на целом свету сигурно не постоји ниједан други народ који би се толико жалио, непрекидно, после сваког свог корака или речи – о њиховом понижавању, патњи, мучеништву. Неко би помислио да нису они ти што владају Европом, који управљају бар берзом и потом политиком, унутрашњим пословима, моралом држава."

Достојевски, који је упознао Јевреје у њиховој правој светлости и њихове личне ставове према руским домаћинима, први пут као дечак на малој родитељској имовини, где је опажао понашање Јевреја према сељацима и касније у затвору, где је приметио високо држање јеврејских затвореника према руским, касније је кренуо да нагађа шта би се догодило Русима ако би Јевреји узели дршку бича у своје руке:

"…Сад, како би било да у Русији није три милиона Јевреја него три милиона Руса, и да је осамдесет милиона Јевреја – па, како би они третирали Русе? Да ли би им забранили једнака права? Да ли би им забранили исповедање вере? Не би ли их претворили у робове? Још горе од тога: не би ли их одрали све заједно? Не би ли их поклали до задњег човека, кад се говори у потпуном истребљењу, као што су радили са туђинима уд ревна времена , током своје древне историје?"

Ово нагађање је испало смркнуто пророчанство, јер кроз само нешто више од четрдесет година касније дођоше крволочни јеврејски комесари, који су сачињавали већину бољшевичких владара, надгледајући покоље милиона Руса.

Достојевски је тачно идентификовао тајну јеврејске снаге – њиховог преживљавања 40 векова – као ексклузиву, њихов дубоко усађен поглед на сав не-јеврејски свет као туђински, инфериоран и непријатељски. Овај став је увек терао Јевреје да мисле да имају неки посебан положај и ситуацију. Чак и онда када су мукотрпно говорили не-Јевреје да су Јевреји исти као и сви други, задржавали су унутрашњи став народа специјалне заједнице у већем не-јеврејском друштву. Достојевски је истакао:

"…Могуће је определити бар неке симптоме тог статуса – бар на изглед. Ти симптоми су: отуђивање по погледу религијске догме; немогућност фузије; веровање да на свету постоји само један национални идентитет, Јевреј, међутим чак док све друге нације постоје на њих треба гледати као на непостојеће. »Иступи из породице нација и уствари свој идентитет, и знаћеш од тада да си једини пред Богом; истреби остале, или их пороби. Имај вере у освајању света; подреди се мисли да ће ти се сви покорити. Строго се гнушај свега, и не размножавај се с другима. Чак и када изгубиш земљу, твоју политичку индивидуалност, и када сте сви раширени по земљиној површини, међу свим нацијама – нема везе, имај вере у све што ти је обећано, једном и заувек; веруј да ће све то једном проћи, за то време живи, гнушај се, сједињавај се и искоришћавај – и чекај, чекај…«..."

Да ли је чудо, иако је релативно сваки Американац са завршеном средњом школом прочитао Достојевскијев "Злочин и Казну" и његову "Браћу Карамазов", а његов "Дневник Писца" тихо бачен у заборав од стране контролисаних едукативних и издавачких компанија у овој држави? Једино издање »Дневника Писца« је тренутно на листи Књига у Штампи и издато од стране мале, специјалистичке издавачке куће (Octagon Books) за продају библиотекама по забрањивој цени од $47.50. Та цена ће је сигурна држати даље од руку радозналих америчких читалаца!

Они довољно срећни што су успели да изнајме копију књиге могу да читају много више пробијајућих коментара Достојевског о понашању и ставовима Јевреја у Русији према руском народу током XIX века. Достојевски је посебно осудио искоришћавање сиромашних, неуких и беспомоћних руских сељака од стране похлепних и немилосрдних Јевреја. На пример:

"Тако Јеврејство успева тачно тамо где су људи неуки, или неслободни, или економски заостали. Тамо Јевреј има власт. И уместо својим утицајем да подигне ниво образовања, уместо дизања нивоа знања и омогућивање економске флексибилности у домаћој популацији – уместо овога Јевреј, где год да се је населио, само је још више понизио и опљачкао људе; хуманост и образовање су тамо још више падали; тамо се је неизбежна, нехумана беда заједно са очајем још више ширила. Питајте нашу домаћу популацији међу нашим границама: Шта покреће Јевреја – и шта га је покретало вековима? Добили бисте анониман одговор – немилосрдност. »Гонила га је вековима само несажаљење према нама, само жеђ за нашим знојем и крвљу.«

У истину је целокупна активност Јевреја у овим пределима била стварање домаће популације што више зависном од њега, искоришћавајући законе. Увек је успевао да буде на пријатељским односима са онима од којих су зависили многи. Покажите на било коју мањину међу руским туђинима која би се поредила са Јеврејем по његовом утицају! Не бисте нашли такве мањине. У овом погледу Јевреј задржава своју оригиналност међу осталим туђинима, и наравно, разлог тога је тај његов статус немилосрдности према свему не-јеврејском, непоштовања према ниједном народу или мањини, према било којем људском бићу које није јеврејског рода…

Па, шта ако би се због неког разлога наше кметско удружење распало, то удружење које штити наше јадне сељаке од толиких невоља; шта ако би одједном Јевреј и његова цела kehillah [организовано Јеврејство] напала ослобођеног сељака – тако неискусног и неспособног за отпор, и који је до сада био чуван баш од стране кемтског удружења? Па наравно ово би значило његов крај; његова цела имовина, цела снага би већ следећег дана пали у руке Јевреја…"