Вијечна религија природе - Бен Класен

Достојевски о Јеврејима

 Достојевски о Јеврејима - др Вилијем Пирс

Фјодор Михајлович Достојевски (1821.-1881.) је био један од највећих руских писаца. Син скромног лекара који је имао прилику за образовање, био је учен као инжењер. Иначе је остао раме уз раме са обичним људима у Русији кроз животна искуства и његова дела.

Достојевски је био жестоки патриота, али његова веза са кругом радикалних писаца га је довела до хапшења у 27-ој години. Осуђен је на смрт, спашен задњег минута и депортован на Сибир, где је провео четири године у радничком логору. После затвореништва је провео неколико година као редов сибирске јединице у руској армији.

По повратку са Сибира, Достојевски је написао бројне романе као што су "Злочин и Казна" (1866.), "Идиот" (1868.), "Зли Дуси" (1871.), "Браћа Карамазови" (1880.), од којих су сви имали огромну популарност. Иначе је његов "Дневник Писца", објављен у доста делова у периоду од 1873.-1881., тај који најексплицитније исказао његова осећања за Русијом и њеним народом.

Многи земљаци су показали огроман интерес за "Дневником", што је јасно показало његову пажњу и осетљивост због којих је био један од највољенијих великих писаца што их је одгојила Русија. Борис Бросил, који је превео »Дневник Писца« у енглески језик, описао је реакцију руског народа на дан Достојевскијеве смрти деветог фебруара 1881.:

"Вести о преминулом Дојстојевском су се шириле муњевито, као електрични ток, до најдаљих делова Русије, и талас оплакивања је летео кроз срца њених ожалошћених људи… Огромне масе су присуствовале погребу: мушкарци и жене свих слојева – високи државни званичници и угњетаване проститутке; неписмени сељаци и достојанствени писци; војни официри и образовани научници; лаковерни свештеници и неверни ученици… сви су били тамо.

Кога је Русија сахранила са толиком наклоношћу? Је ли то био само један познати писац? Наравно да не: у том је ковчегу лежао племенит и узвишен човек, разборит учитељ, инспирисан пророк чије су мисли као врхови планина стремили ка рају , и чији је ум премерио дубине подрхтавајућег човечјег срца са свим његовим борбама, гресима и падовима; са загонеткама, боловима и тугама; са невиђеним сузама и горућим страстима…"

Колико год га је народ волео, Достојевски је народу узвратио љубав – и мрзео његове непријатеље и експлоататоре. Нарочито међу последњима су били руски Јевреји. У Достојевсково време их је било око три милиона, неки потомци Казака, азијског племена у јужној Русији које се преобратило у јудаизам миленијум раније, и неки који су упали у Русију са запада у Средњем Веку, када су били истерани из скоро свих земаља западне и централне Европе.

Искоришћавајући поштен рад, Јевреји су се гојили на рачун руских сељака и занатлија попут армије пијавица. Давање новца у зајам, трговина алкохолним шићима и белим робљем су била њихова пожељнија средства за подлогу – и средства за уништење руског народа.

Толико је била велика мржња Руса према јеврејским мучитељима да су руски владари морали увести посебне мере, које су штитиле Јевреје и ограничавале њихове зле тежње ка народу у исто време. Међу овим мерама је била забрана постојања јеврејских насеља у централној Русији; била су ограничена на запад и југозапад где су били најгушће насељени када је Катарина Велика објавила забрану у XVIII веку.

Ово су, Јевреји, наравно називали »прогањањем«, и управо то њихово непрестано жаљење што више не могу да се гоје на рачун народа у централној Русији је навело Достојевског да узме перо у руке поводом јеврејског питања. У делу "Дневника" објављеном марта 1877., писац наводи:

"…Знам да на целом свету сигурно не постоји ниједан други народ који би се толико жалио, непрекидно, после сваког свог корака или речи – о њиховом понижавању, патњи, мучеништву. Неко би помислио да нису они ти што владају Европом, који управљају бар берзом и потом политиком, унутрашњим пословима, моралом држава."

Достојевски, који је упознао Јевреје у њиховој правој светлости и њихове личне ставове према руским домаћинима, први пут као дечак на малој родитељској имовини, где је опажао понашање Јевреја према сељацима и касније у затвору, где је приметио високо држање јеврејских затвореника према руским, касније је кренуо да нагађа шта би се догодило Русима ако би Јевреји узели дршку бича у своје руке:

"…Сад, како би било да у Русији није три милиона Јевреја него три милиона Руса, и да је осамдесет милиона Јевреја – па, како би они третирали Русе? Да ли би им забранили једнака права? Да ли би им забранили исповедање вере? Не би ли их претворили у робове? Још горе од тога: не би ли их одрали све заједно? Не би ли их поклали до задњег човека, кад се говори у потпуном истребљењу, као што су радили са туђинима уд ревна времена , током своје древне историје?"

Ово нагађање је испало смркнуто пророчанство, јер кроз само нешто више од четрдесет година касније дођоше крволочни јеврејски комесари, који су сачињавали већину бољшевичких владара, надгледајући покоље милиона Руса.

Достојевски је тачно идентификовао тајну јеврејске снаге – њиховог преживљавања 40 векова – као ексклузиву, њихов дубоко усађен поглед на сав не-јеврејски свет као туђински, инфериоран и непријатељски. Овај став је увек терао Јевреје да мисле да имају неки посебан положај и ситуацију. Чак и онда када су мукотрпно говорили не-Јевреје да су Јевреји исти као и сви други, задржавали су унутрашњи став народа специјалне заједнице у већем не-јеврејском друштву. Достојевски је истакао:

"…Могуће је определити бар неке симптоме тог статуса – бар на изглед. Ти симптоми су: отуђивање по погледу религијске догме; немогућност фузије; веровање да на свету постоји само један национални идентитет, Јевреј, међутим чак док све друге нације постоје на њих треба гледати као на непостојеће. »Иступи из породице нација и уствари свој идентитет, и знаћеш од тада да си једини пред Богом; истреби остале, или их пороби. Имај вере у освајању света; подреди се мисли да ће ти се сви покорити. Строго се гнушај свега, и не размножавај се с другима. Чак и када изгубиш земљу, твоју политичку индивидуалност, и када сте сви раширени по земљиној површини, међу свим нацијама – нема везе, имај вере у све што ти је обећано, једном и заувек; веруј да ће све то једном проћи, за то време живи, гнушај се, сједињавај се и искоришћавај – и чекај, чекај…«..."

Да ли је чудо, иако је релативно сваки Американац са завршеном средњом школом прочитао Достојевскијев "Злочин и Казну" и његову "Браћу Карамазов", а његов "Дневник Писца" тихо бачен у заборав од стране контролисаних едукативних и издавачких компанија у овој држави? Једино издање »Дневника Писца« је тренутно на листи Књига у Штампи и издато од стране мале, специјалистичке издавачке куће (Octagon Books) за продају библиотекама по забрањивој цени од $47.50. Та цена ће је сигурна држати даље од руку радозналих америчких читалаца!

Они довољно срећни што су успели да изнајме копију књиге могу да читају много више пробијајућих коментара Достојевског о понашању и ставовима Јевреја у Русији према руском народу током XIX века. Достојевски је посебно осудио искоришћавање сиромашних, неуких и беспомоћних руских сељака од стране похлепних и немилосрдних Јевреја. На пример:

"Тако Јеврејство успева тачно тамо где су људи неуки, или неслободни, или економски заостали. Тамо Јевреј има власт. И уместо својим утицајем да подигне ниво образовања, уместо дизања нивоа знања и омогућивање економске флексибилности у домаћој популацији – уместо овога Јевреј, где год да се је населио, само је још више понизио и опљачкао људе; хуманост и образовање су тамо још више падали; тамо се је неизбежна, нехумана беда заједно са очајем још више ширила. Питајте нашу домаћу популацији међу нашим границама: Шта покреће Јевреја – и шта га је покретало вековима? Добили бисте анониман одговор – немилосрдност. »Гонила га је вековима само несажаљење према нама, само жеђ за нашим знојем и крвљу.«

У истину је целокупна активност Јевреја у овим пределима била стварање домаће популације што више зависном од њега, искоришћавајући законе. Увек је успевао да буде на пријатељским односима са онима од којих су зависили многи. Покажите на било коју мањину међу руским туђинима која би се поредила са Јеврејем по његовом утицају! Не бисте нашли такве мањине. У овом погледу Јевреј задржава своју оригиналност међу осталим туђинима, и наравно, разлог тога је тај његов статус немилосрдности према свему не-јеврејском, непоштовања према ниједном народу или мањини, према било којем људском бићу које није јеврејског рода…

Па, шта ако би се због неког разлога наше кметско удружење распало, то удружење које штити наше јадне сељаке од толиких невоља; шта ако би одједном Јевреј и његова цела kehillah [организовано Јеврејство] напала ослобођеног сељака – тако неискусног и неспособног за отпор, и који је до сада био чуван баш од стране кемтског удружења? Па наравно ово би значило његов крај; његова цела имовина, цела снага би већ следећег дана пали у руке Јевреја…"

О КРВНОЈ ЖРТВИ И ГЕОПОЛИТИЦИ

 О КРВНОЈ ЖРТВИ И ГЕОПОЛИТИЦИ

За нас је неопходно да пажљиво проучимо проблеме везане за крвну жртву, будући да је то питање заиста традиционално важно у Магици. Готово сва древна Магика разматра ове ствари. Посебно све религије везане за Озириса – ритуали умирућег Бога – повезане су с тим. Погубљење Озириса и Адониса; сакаћење Атиса, култови Мексика и Перуа; прича о Херкулесу или Мелкарту, легенде о Дионизију и Митри, све су повезане са овом једном идејом. У хебрејској религији налазимо исту ствар. Прва етичка лекција у Библији јесте да је једина жртва која задозвољава Господа крвна жртва; Авељ који је то учинио, стекао је наклоност Господа, док је Каин, који је понудио купус, природно био сматран јефтиним предметом поруге. Ова се идеја стално понавља. Имамо жртву за Пасху, која се заснива на причи да је Авраму било наређено да жртвује свог прворођеног сина, а која носи идеју о замени живота животиње животом човека. Годишњи обред са два јарца то бескрајно понавља. И поново наилазимо на превладавање ове идеје у песми о Естер, где су Хаман и Мордехај два јарца, или богови; и коначно у представљању ритуала Пурим у Палестини када се догодило да су Исус и Варвара били јарци у одређеној години о којој толико много слушамо, а не постоји сагласност око датума.....

Алистер Кроули

„Магика“ – поглавље „О крвној жртви и сродним стварима“

....управо овако о питању крвне жртве говори један од најпознатијих окултиста 20-ог века, или „бели маг“ како је то волео да тврди за себе, Алистер Кроули, контроверзни утемељивач великог броја принципа и догми реда псеудо-масонског карактера, под називом „Ред Источних Темплара“ („Ordo Templi Orientis“). Није нам намера на овом месту говорити о поменутом, јер је о овом питању скоро све познато и мало шта се новог може рећи. Оно што је свакако интригантно, је следеће питање – да ли, и на који начин, масонско окултна симболика има везе са модерним политичким збивањима?

Свакако, у питању је ствар око које ће засигурно бити неслагања. Неки ће сумњичаво вртети главом, а неки пак, потпуно другачије, упасти у параноју и проводити ноћи пред монитором тражећи везе, скривене информације, у потрази за Истином. С тога, циљ овог текста је ако је то икако могуће, када је ова тема „на тапету“, да не улази у нагађања, већ да покуша да презентује неке чињенице, а коначан закључак ће читаоци извући сами за себе.

Једна стара контроверза

Основна ствар око које се модерни свет, данашње гротло вулгаризоване, деморалисане, изневерене и изгажене сиве масе човечанства врти, је новац. И Империја, која све чини зарад истог. С тога, можда је најбоље ову малу расправу почети управо на овој ствари, јер управо је она данас и Алфа и Омега, и почетак и крај.

Бољим познаваоицима ове тематике засигурно није промакла чињеница да на симболу светске доминације – долару, фигурише низ симбола типичним када је масонерија у питању: све-видеће око, велика пирамида, шестокрака звезда, као и пар натписа на једном од омиљених језика светског масонства, латинском. У питању је лице и наличје великог печата САД, који је нашао свој пут до новчанице од једног долара.

Велики печат САД је у званичној употреби од 1782. године. Дизајниран је и осмишљван у периоду од 1770-80, и управо ову чињеницу користе они који се труде да оповргну све везе масонских симбола са идејом која је један од темељних камена САД-а. Такође, у прилог њима иде и чињеница је, наводно, једини члан масонских редова из оснивајући отаца Америке онога времена био Бенџамин Френклин. Но, како год било, сви ови подаци, као и чињеница да је Велики Печат постао званични симбол масонских редова тек 1797, дакле пар година након званичног ступања у службу као симбол САД-а, не уливају нимало поверења. И да је тако, могли бисмо мирне душе поставити питање: како је и због чега симбол САД постао симбол масонерије?

Неке од карактеристика Великог Печата САД и симбола на истоме, су:
¾ Свеприсуство броја 13 који у масонским системима игра важну улогу – 13 америчких колонија, 13 потписника Декларације о Независности, 13 пруга на застави, 13 ступња до врха пирамиде, 13 слова у натпису на Латинском изнад пирамиде, 13 слова у натпису на Латинском који држи орао у кљуну, 13 звезди изнад орла, 13 пруги на штиту, 13 листова на гранчици маслине, 13 стрела и 13 перја у репу орла;

¾ Печат јеврејског старозаветног краља Соломона, у виду шестокраке звезде, познате још и као „Давидова звезда“, препознатљив симбол јеврејског народа;
¾ Грана маслине на једној страни, и свежањ стрела на другој, који „обележавају моћ мира и рата“;
¾ Латински натпис "E Pluribus Unum", што значи „јединство из мноштва“ – библијска референца божијег обраћања раштрканим племенима Израиља које ће се окупити наново у обећаној земљи коју ће мачем освојити;
¾ Латински натпис "Annuit Coeptis", што буквално значи „Он је допустио деловање“;
3/4 Латински натпис "Novus Ordo Seclorum", често погрешно превођен као „нови светски поредак“, исправно „нови поредак времена“;
¾ Незавршена, зарубљена Велика Пирамида, што симболизује напредак масонског шегрта кроз ступњеве у хијерархији, све у циљу успешног окончања магијског Великог Дела, илуминације, што би у алхемијским круговима заправо представљало добијање злата из олова;
¾ Свевидеће око, у египатској митологији познато као Око бога Хоруса, бога Сунца.


Сем новчанице од једног долара, мора се поменути и то да у свету постоји одиста велики број зграда, споменика, и уопште архитектонских творевина рађених уз строго поштовање принципа масонства, и окултизма уопште. Такође, сродни се утицаји налазе и у музици, уметности, на филму и књижевности. Само набрајање свих ових места захтевало би једну подебљу енциклопедију, тако да се на овом месту тиме нећемо бавити. Поменућемо само један врло интересантан, а мало познат европској јавности пример главног града Казахстана, Астане, града за који се мирне душе може рећи да представља бајковито, и помало футуристичко испуњење свих принипа Хирамовог храма. Велика вишеспратна пирамида у његовом центру, названа „Пирамидом Мира“, која различитим данима обасјава град светлошћу плаве, црвене, жуте и зелене боје, и чији је циљ да „помири супротности и доведе све светске религије у једно“. Два позлаћена солитера, то јест стуба масонства – Боаз и Јахин, између којих је смештена председничка палата, то јест Соломонов Храм (а сличан пејзаж може се наћи и у Вашингтону и Паризу). Бејтерек, велики торањ, или кабалистичко дрво живота на чијем врху стоји сунце. И у дворани на његовом највишем спрату, пиједестал са златним троуглом у коме је утиснут отисак десне шаке председника Казахстана, Назарбајева.


Кали – Југа


Оно што се намеће као закључак, је следеће: има оних који много, јако пуно воле новац, и имају га и превише. И друго, понеки од њих у свом деловању, својим активностима, следе извесне бизарне принципе, нама профанима непознате и чудне. С тога, ако они могу да граде градове, да уређују државе и монете, да за нас креирају свет како то они желе, нама мора бити дозвољено да барем говоримо о томе.

Последњих декаду-две, околности у којима масонство, и сродне организације делују су постале другачије. Пре свега, деловање ових организација постаје све више јавно, а доста тога што их је обавијало велом тајне у протеклим деценијама и вековима, изашло је на видело. Интернет, медији и издаваштво врве од наслова ове тематике. Да ли је у питању вулгаризација знања, или је у питању то да су ова друштва одиграла своју улогу и да се од стране невидљивих креатора који воде игру полако уклањају у страну, остаје да се види. У сваком случају, то слободном свету, или барем онима који то претендују да буду, не доноси ништа добро. Јер, и ако је дошло време да масони, илуминати, ротаријанци, разне интересне групе, буду гурнути у страну, и да им буде дата само споредна и све мање важна улога, уместо њих засигурно долази још нешто горе.

Свет данашњице је ништа друго до стање контролисаног хода у једном, већини народа непознатом, али засигурно добро испланираном, и прецизно трасираном правцу. Илузија слободног избора и даље заварава већину, и она мисли да бирањем између две унапред јој понуђене, припремљене и прерађене ствари, нешто постиже, а заправо и даље незадрживо гази путем који је за њу већ трасиран.

Наравно, Империја прави грешке. У својој потрази за глобалном савршеношћу Империја има своје прецизно профилисане и егзактне, готово научне методе којима те грешке отклања. Оно што бог Империје жели, је највреднији дар, сервиран на златном послужавнику, у тачно одређени час. Потребна је крв.


Томахавк демо(но)кратија


На дан 9. марта 2009, на порталу РТС-а изашла је вест о јеврејском празнику под називом Пурим. Између осталог, каже се:
Празник је сећање на време цара Ахасуеруса (Артаксеркса) који је владао пре више од 2.400 година када је донео одлуку да се побију сви Јевреји земље. Његова жена, царица Јестира (Естер), пореклом Јеврејка, што није било познато цару, успела је, умешношћу и лукавством, да спасе свој народ. Цар је под њеним утицајем укинуо указ о уништењу јеврејских поданика.


Ипак, ово није крај приче. Крај је овакав:
Касније те вечери, Ахасуерус и Хаман присуствују другом Естерином банкету, на коме она открива да је Јеврејка, и да Хаман (визар персијског краља – прим. прев.) планира да истреби њен народ, а и њу саму. Ахасуерус наређује да се Хаман обеси на истим вешалима које је био спремио за Мордехаја (Естерин поочим - прим. прев.). Претходни декрет о убиству Јевреја није могао бити поништен, па је Краљ дозволио Естер и Мордехају да напишу други декрет, по својој жељи. Они су то и учинили, наводећи у њему да Јевреји имају права да се бране од напада. Као последица овог декрета, 500 нападача и десет Хаманових синова било је обешено у граду Сушану (данашњи град Суш у Ирану - прим. прев.). У самом краљевству, 75000 непријатеља Јевреја било је убијено. Сутрадан, још 300 њих је такође убијено. Никакав плен нити ратни трофеј није узет.

Прича о Пуримском жртвовању и данас, 2500 година након догађања, је жива у јеврејској традицији. Јеврејски народ се држи овог празника, славећи освету над својим непријатељима, певајући песме, и хранећи се посебном храном, међу којима су прави специјалитет специјално направљени колачи, названи прилично гротескно „Хаманове уши“. На жалост, прича о Пуриму носи и једну другу димензију, и предмет је многих контроверзи, како међу самим Јеврејима, тако и када су у питању односи јеврејског народа и осталих. Све то, питање крвне жртве чини једном геополитичком реалношћу, која је обележје данашњице.

Вероватно најпознатији злочин мотивисан пуримском причом о крвној жртви био је случај Баруха Голдштајна, Јеврејина који је на Пурим 1994 усмртио или ранио око 130 Арапа у Пећини Патријараха (Cave of the Patriarchs massacre. Јеврејски рабин, Артур Васков, као и историчар Елиот Хоровиц, сагласни су у томе да је овај злочин био мотивисан причом о Пуриму. На другој страни, има и оних који се не слажу с овом интерпретацијом догађаја, наводећи да сам Голдштајн никада није експлицитно ово навео као разлог за свој поступак. Но, овај проблем је дубљи него што на први поглед изгледа, и тиче се унутар јеврејског неслагања око доктрина Старог Завета и Талмуда, а пре свега око начина њиховог спровођења. Истине ради, мора се рећи да има оних који су заговорници насилног пута, међу јеврејском религиозном елитом, и да своју мисао спроводе.

Но, спекулацијама у вези саме природе Пурима и питања крвне жртве, као и дебатама у вези начина манифестовања доктрина Јудаизма, вероватно су допринели сами Јевреји, поборници милитантног крила јеврејства. Примера ради, једноставном претрагом на интернету може се наћи на стотине чланака и интернет адреса у којима Јевреји праве паралеле између персијског племића Хамана, и Махмуда Ахмадинежада, председника Ирана. Навешћемо само један пример, чланак Рабина Михаела Бернштајна, у коме се пореде Хаман и Ахмадинежад, и позива на свргавање режима председника Ирана који „прети геноцидом Америци и Израелу“. Исто тако, постоје примери када су сами Јевреји писали о обичају крвне жртве код јеврејског народа – пример дела Рабина Ариела Тоафа – „Крвна жртва“.

Чињеница је такође, да је пуримско жртвовање био и разлог због којег су Јевреји убијани, а такође и средство анти-семитских кругова да шире пропаганду против јеврејског народа. Познати су случајеви убијања пољских Јевреја у Другом светском рату, када је насумице бирано по 10 или 100 Јевреја који би били обешени, у знак одмазде за 10 Хаманових синова. Када је након Нирнбершког процеса, уредник немачког „Јуришника“, Јулиус Штрајхер, ишао на своје погубљење (вешањем, попут Хамана), једне од последњих његових речи биле су „Пурим 1946!“.


Ипак, када се сви ови случајеви погледају са стране, ово јесу изловоани случајеви, у стриктно локалном контексту посматрано. Такође, мора се напоменути да сличне контроверзе нису специфичност Јудаизма, већ и других великих светских конфесија. Добро је позната полемика о природи исламског Џихада и о његовим разноликим тумачењима о стране врсних исламолога и муслиманских религиозних вођа. Међутим, знајући да „глобална елита“, ма каквог порекла била, јако стоји на раменима симболике, да својом невидљивом руком извршава свој Велики План, питање је, шта се дешава када се оваква религиозна симболика пренесе на планетарни ниво?


Војна акција против Либије је започела 19-ог марта, на рођендан богиње Минерве, римљанске богиње мудрости, поезије, медицине, и магије. Овај датум је још и дан јеврејског празника Пурима, када је година 2011. у питању. На први поглед, агресија НАТО пакта на Либију излгеда врло слично оној од пре 12 година, извршеној над Савезном Републиком Југославијом. И „милосрдни анђео“, и „Одисејева зора“ као наводни циљ имају „уклањање диктатора“ и „ослобођење народа“, премда је ствар јасна, у питању је просто уклањање неподобних, и оних који су своју улогу одиграли, или знају много. И пуковник Гадафи, као и Слободан Милошевић, су мислили да могу да воде игру према њихвоим правилима. Пред шатором Гадафија се чекало у реду, а Милошевић није сам себи наденуо титулу „фактора мира и стабилности“. Но, за своју наивност обојица су платити скупу цену, а Империја неподобне одбацује када више нису потребни.

Сједињене Државе су напале Ирак, на дан 19. марта, 2003. године, што се је такође поклапало с Пуримом, иначе даном када Јевреји славе победу над старим Вавилоном, тако што су убили 75000 Персијанаца на територији данашњег Ирака.

Маузолеј Естер и Мордехаја, град Хаман, централни Иран

Интересантно је такође напоменути да се први заливски рат завршио такође на дан Пурима, 10 година раније, масакром око 150000 припадника ирачке војске и цивила који су бежали од трупа САД-а.
У међувремену, иранске власти су деградирале статус гробнице Естер и Мордехаја у граду Хаману, у централном Ирану, уклонивши знакове испред маузолеја који су обележавали ово светилиште. Државна иранска агенција „Фарс“ назначила је би судбина овог места могла бити још гора. Наведено је да је, за сада, Иран одлучио да „игнорише одговорност Естер и Мордехаја за масакр 75000 Иранаца, и празновање овог догађаја од стране Јевреја“. Недавно се је на овом месту окупило око 250 иранских студената, припадника Басијског покрета који је још 1979 основао Ајатолах Хомеини, протестујући око наводних израелских планова да униште џамију Ал-Акса у Јерусалиму. У исто време, иранске власти су предузеле мере да се деци у школама предаје другачија верзија историје од оне коју пропагирају Јевреји, а то је да су Естер и Мордехај „извршили масакр над десетинама хиљада не-Јевреја, и да се годишњи фестивал Пурим обележава од стране Јевреја у знак сећања на Ирански Холокауст“.


Круг насиља религијске природе, како локалног, тако и глобалног, се на жалост не прекида. На Западној Обали, на дан Пурима, 11-ог Марта ове године у догађају познатом под називом Итамарски Масакр, петоро чланова јеврејске породине избодено је на смрт у својим постељама. Жртве су биле отац, мајка, и троје од укупно шесторо њихове деце. Најмлађа жртва била је одојче старо три месеца. Неки медији, попут Гардијана и Вашингтон Поста, известили су да су мученичке бригаде Ал-Аксе, војног крила Фатаха, доминантне политичке фракције на Западној Обали, одговорно за напад. Медији из Јерусалима су као директне ивршиоце навели револуционарну гарду Ирана, повезану са мученичким бригадама Ал-Акса.

Post festum – гозба за крај


Све ово, а и много тога што није могло стати у овај, простором ограничени текст, говори у прилог тврдњи да је, свесно или несвесно, глобална геополитичка игра под јаким дејством симболике, и да је њено деловање, скоро па религиозног карактера, по тачно утврђеним принципима. Садам Хусеин је, слично Хаману, обешен, на стотине хиљада Ирачана је страдало током наводе потраге Запада за оружијем за масовно уништење кога нема. Питање је каква ће судбина задесити Гадафија. Ционистички лобији увелико разматрају војну опцију против Ирана, а Империја у сваком случају остварује свој наум. С једне стране она пушта своје пипке у арапском свету, а с друге увек може да развије конфликт између Муслимана и Европе – између осталог, деценијска либерална имиграциона политика Европске Уније је у овоме била прилично успешна, када су интереси Империје у питању. Како ствари стоје тренутно, очито је да неко себи припрема порцију Хаманових уншију, за пад Гадафија и забадање заставе над Либијом. А да ли ће и сам Гадафи, или у даљој перспективи Ахмадинежад, скончати на исти начин као и Хаман, видеће се, на жалост врло брзо.

Зашто су рат и хаос неопходни?

 

---

Зашто је рат неопходан?

Рат је неопходан - он осигурава здравље народа, и он охрабрује оне ратничке врлине које су основне за цивилизацију.
Када народ, нација или раса буду деценијама без икаквог учешћа у рату који ангажује све или бар већину заједнице таквог народа, нације или расе, онда такав народ, нација или раса крећу ка декаденцији - са кукавичким шљамом који испливава на површину, млади постају мекушци и недисциплиновани, а друштво у основи пропада. Рат подхрањује и открива карактер - у борби, где нема где да се сакрије. У њему се или врши своја дужност, са храброшћу и можда са хероизмом - или се уопште та дужност не врши. Рат је тест за човека. Рат је природна селекција у акцији - Судбина одлучује ко ће преживети, ко ће бити неповређен и ко ће бити слављен као херој. Рат тера појединце да поштују Судбину и тако задобију праву мудрост - свесност дужности и одговорности.

Пацифизам, и тежња за миром као циљем, су декаденција - манифестација кукавица и декадената, и народа и друштва којим владају кукавице и декаденти. Наравно да рат ствара и доноси патњу, страдање и тешкоће - али је тешка реалност да су такве ствари неопходне. Без таквих ствари нема праве мудрости, нема правог индивидуалног карактера, нема правог разумевања - нема свесности Судбине, оних снага које су изван индивидуе и које индивидуа неможе да контролише. Без ових ствари нема никакве перспективе - и оно што је заиста важно у вези живота и живљења се губи у себичности и тупавом тежњом материјализма. Ипак, изнад свега осталог, рат узгаја племенитост. Он чини вредности племенитости - част, оданост и дужност - идеалима према којима треба тежити и тако охрабрује цивилизовано понашање међу појединцима и цивилизовано друштво за појединце у коме живе. Племенита индивидуа је неко ко је спреман да се бори, и ако је неопходно да умре, за свој народ, расу или нацију. Мирољубиво друштво - посвећено миру, себичности, и материјализму који иду уз то - охрабрује и ствара нездраво, криминално друштво препуно агресивних појединаца који користе ту агресију за остваривање њихових јадних, егоистичких намера.

Рат каналише природну и здраву агресивност омладине и младих мушкараца на користан и продуктиван начин. Заговорници пацифизма и “мирољубивог друштва” верују у њиховој залудној ароганцији да њихове апстрактне, неприродне и интелектуалне идеје могу да промене оно што они виде као “људску нарав” - они верују да ако се пружи довољно “образовања” (читај “испирање мозга”) и довољно социјалних шема, да ова агресивност и пожуда за битком може бити уклоњена или чудесно трансформисана у нешто зашта они глупаво верују да је позитивније. Оно што ови продукти декаденције из касног двадесетог века не могу да разумеју у својој интелектуалној ароганцији, је то да се индивидуална нарав једино и увек мења правим, практичним искуством живљења и никада уз помоћ идеја или некаквог довољног “школовања” и социјалних шема. Какве год да су мале промене од таквих ствари као што су идеје, учење, “вера” и социјалне шеме, оне су увек и једино варка - глума; а то значи, да било какву промену овакве ствари изазивају у појединцу, такве промене нису праве - оне не задиру дубоко, оне нису фундаменталне, позитивне промене. Све ово значи управо ово: ако ставите раме-уз-раме поред ратног ветерана једног од ових интелектуалаца пацифиста/”социјалних радника”, типова које модерно друштво масовно производи, онда је очигледно свакоме ко је при здравој памети да је ратни ветеран боља особа, више у додиру са реалношћу живота, више цивилизован и да је више у могућности да се избори са животом и сваком променом коју живот доноси. То је једино свиленкасти, комфорни урбани живот који дозвољава типу “социјалног радника” да процвета - и овакав слаткасти урбани стил живота постоји у свакој цивилизацији само у кратком периоду, зато што он носи унутар себе семе свог сопственог уништења. Ово семе су меке индивидуе које овакав животни стил узгаја. Цивилизације се стварају и одржавају од стране карактерних појединаца - од стране ратника, оних искусних у рату - оне се никада не стварају и никада одржавају уз помоћ идеја, бирократских типова, политичара, помоћу социјалних шема и “образовања”. Свако ко верује да цивилизација зависи од паметних, помодних идеја и оних који шире такве идеје или се издржавају од њих је, сасвим просто, врло наиван. Казна за оваку раширену наивност, као што Западна друштва сада пате од ње, је полагано и сигурно враћање у варварство које је већ отпочело.

Реалност пацифизма и осталих апстрактних неприродних идеја је у томе да оне подривају и на крају уништавају тај лични и индивидуални карактер који је основан за цивилизацију. Лични карактер који је основа за цивилизацију и цивилизовани начин живота, једино се и увек ствара борбом - личним ратним искуством.
Здраво друштво прихвата рат и припрема се за њега. Здраво друштво охрабрује ратничке врлине и обучава свој народ за борбу. Здраво друштво уздиже ратног хероја као свој највећи идеал - као неко коме се диви и тежи. Здраво друштво награђује оне који су се доказали у борби и прихвата такве појединце, и само такве појединце, као вође. У здравом друштву, млад човек се унапред радује битци.


На супрот од овога, нездраво или болесно друштво тежи да створи “хероје” од таквих ништака као што су “забављачи”, политичари и успешни пословни људи. Укратко, болесно друштво уздиже тип људи које ратни ветерани презиру - залудне, егоистичке људе заокупљене махом са материјализмом и болесним, претенциозним (често социолошким) “идејама”.
Потребно је стално потврђивати да су рат и цивилизација нераздвојиви. Да би био цивилизован, рат мора бити због неке племените сврхе - и та сврха може бити једино осигурање опстанка, просперитета и јачања одређеног народа, нације или расе. Рат за декадентну ствар - као што је осигурања “мира” - је само-поражавајући и производи једино дегенерацију и пропаст, зато што таква декадентна сврха слаби такву борбу и производи једно јадно, слабо друштво посвећено неприродним идејама које праве народ психички неспособним. Значи, сваки рат који има за циљ јачање одређеног народа, нације или расе је добар: сваки рат који се води из неких других разлога - као што је апстрактна идеја “мира” - је лош. Добар рат ствара, помаже и одржава цивилизацију. Лош рат уништава цивилизацију.
Добар рат је морално исправан - он је дужност. Он је неопходност. Добар рат осигурава здравље и виталност одређеног народа, нације или расе - и тако ствара здраво, витално друштво. Оно што имамо данас - у условима цивилизованог живота и комфора који иде са њиме - је резултат рата. Оно што смо изгубили и што губимо - част, дух заједнице, племенити карактер, виталност, сврху - је резултат мира.

Сувише дуго пацифисти, кукавице, декаденти и заговарачи себичних, материјалних циљева су били без изазова. Ми који верујемо у рат - који знамо његову вредност и његову сврху - смо и сувише дуго ћутали. Потребно нам је да опет поносно и пркосно певамо похвале рату!

Написао: David Myatt

ИСТИНА И ЛАЖ

 ИСТИНА И ЛАЖ

Истина и Лаж су путовале у известан град. Народ који их је видео, говорио би: „Гледај те, Истина и Лаж путују заједно“! Народ их је разликовао по одећи. Истина је носила одећу Истине а Лаж одећу Лажи.

Пре него што су стигле у град у који су намеравале да дођу, обе одлучише да пливају у језеру ван града.

После пливања, Лаж је изашла прва из језера. Уместо да обуче своју одећу, она је узела одећу Истине и обукла. Она је прорачунала да ће народ мислити да је она Истина.

Тако, Лаж је кренула сама према граду.

Касније, Истина је изашла из језера и видела да нема њене одеће. Схватила да је Лаж зграбила њену одећу и обукла се у њу тако да народ поверује да је она Истина.
Али Истина није хтела да обуче одећу Лажи јер није хтела да народ мисли да је она Лаж.

Због тога Истина је пошла гола према граду.
Када је ушла у град, видела је сав градски свет како слуша Лаж обучену у одећу Истине. И Истина је помислила: „Народ вероватно мисли да сам ја Лаж“ и пође међу народ да објасни ствар. Али народ није желео ни да чује Истину. Напротив, народ је бежао од ње.

Истина је онда рекла сама себи: „То је чудно, тај свет ће прихватити Лаж обучену у одећу Истине али неће прихватити голу истину."

Умеће ратовања - Сун Цу

 Умеће ратовања - Сун Цу

Ово је цели Сун Цу о "Умећу ратовања". Све што је у овој књизи написано важи и дан данас.


1. Стратегијске процене

Рат је од суштинског значаја за државу – то је подручје смрти и живота, стаза опстанка и пропасти, и стога се мора што боље проучити.
Под подручјем се подразумева локација, место на коме се води оружана борба – стекнете ли предност, преживећете; изгубите ли предност, умрећете. Стога се рат назива подручје смрти и живота. Под стазом се подразумева способност прилагођавања ситуацији и способност остваривања победе – ако је следите, преживећете; ако скренете с ње, чека вас пропаст.
Стога расуђујете на основу пет чинилаца, користите своје процене ради упоређивања откривајући на тај начин истинско стање ствари. Тих пет чинилаца су пут, временски услови, терен, командовање и дисциплина.
Ове чињенице морају проценити војни заповедници – на основу тих чинилаца они морају прво проценити себе, а потом и противника, утврђујући која је страна у бољој позицији. Након тога могуће је утврдити ко има веће изгледе да победи.
Под путем се подразумева мотивисање људи да прихвате циљеве својих вођа, тако да без страха од опасности поделе с њима ризик смрти.
Пут подразумева хуманост и праведност. У давна времена један чувени високи државни чиновник упитао је једног политичког мислиоца шта мисли о ратној проблематици. Мислилац му је одговорио: „Хуманост и праведност основни су принципи исправног командовања. Када се власт исправно спроводи, народ осећа блискост са својим вођама и не устручава се да умре за њих.”
Под временским условима подразумевају се годишња доба.
У давној прошлости, у борбама против Хуна, многи војници изгубили су прсте због велике хладноће, а у борбама против племена с југа многи су умрли од куге. То се догодило зато што су борбе биле вођене током зиме и лета.
Под тереном треба подразумевати удаљеност, мању или већу проходност, површину и безбедност.
Приликом сваког војног похода најважније је познавати смештај одређеног терена. Када вам је позната раздаљина коју треба да пређете, можете започети планирање да ли да кренете најкраћим или кружним путем. Када сазнате колико је пут проходан, можете предност дати пешадији или коњици. Када будете упознали површину те области, можете проценити колики број трупа ће вам бити потребан. Када будете упознали релативну безбедност терена, биће вам јасно да ли треба да се борите у групи или раздељени по мањим јединицама.
Командовање је ствар интелигенције, поштења, хуманости, храбрости и строгости.
Стари краљеви сматрали су хуманост најважнијом од свих особина, док су војни стручњаци највише ценили интелигенцију. Разлог томе била је чињеница да у интелигенцију спадају способност планирања и способност да се у правом тренутку измени план и тако постигне већи успех. Под поштењем подразумева се доследност приликом кажњавања или награђивања. Хуманост подразумева љубав и саосећање са својим народом, свест о тегобама којима је изложен. Храброст подразумева да се без оклевања искористе прилике које воде до победе. Под строгошћу подразумева се завођење дисциплине у војним редовима путем стриктног кажњавања.
Под дисциплином подразумевају се организација, систем командовања и логистичка подршка.
Организација подразумева груписање трупа на основу одређених правила. Систем командовања односи се на официрски кадар, који држи трупе на окупу и предводи их. Логистичка подршка подразумева организовано снабдевање трупа.
Сваки генерал чуо је за ових пет услова. Они који их имају, побеђују; они који их немају, бивају поражени.
Стога користите ове процене ради упоређивања, да бисте открили какве су околности, то јест које политичко руководство следи прави Пут. Који генерал је способан? Ко има предност захваљујући клими и терену? Чија дисциплина је чвршћа? Чије трупе су надмоћније? Чији официри и војници су боље обучени? Чији је систем награђивања и кажњавања јасније одређен? На тај начин можете знати која страна ће победити.
У старим, класичним текстовима пише: „Онај ко се лепо опходи према мени, мој је вођа; онај ко се сурово опходи према мени, мој је непријатељ.” Веома је важно да ли је владар хуман или је окрутан.
Имајте на уму ове савете, а затим на основу њих организујте своје трупе како бисте стекли предност на самоме почетку. Снаге треба организовати стратегијски, на основу повољних околности.
Заваравање противника је саставни део ратовања. Када сте способни, претварајте се да сте неспособни. Када сте јаки, претварајте се да сте слаби.
Ово значи да и поред тога што сте истински способни и јаки, непријатељ има утисак да сте неспособни и слаби, и зато остаје неприпремљен.
Варкама се служите да бисте победили непријатеља; командовање захтева истинољубивост.
Када сте близу, трудите се да оставите утисак како сте далеко; када сте далеко, трудите се да оставите утисак како сте у близини.
Увуците непријатеља у борбу у којој имате добре изгледе да победите. Глумите неред у својим редовима, а потом ударите на непријатеља и искористите његову збуњеност.
Када су међусобно заратиле државе Ву и Јуи, држава Ву је као претходницу послала три хиљаде разбојника да би на противника оставила утисак своје војне дезорганизованости, и тако намамила државу Јуи да прва нападне. Неки робијаши су побегли, а неки су се предали; војска државе Јуи борила се против њих, да би касније претрпела пораз од војске државе Ву.
Када су они компактни, припремите се за борбу против њих; када су јаки, избегавајте их.
Ако је непријатељ компактан – што значи да постоји узајамна љубав између власти и поданика, да се систем награђивања и кажњавања заснива на јасним принципима и поштењу и да су војници добро обучени – требало би да га се чувате. Немојте чекати његов напад да бисте почели припремање.
Унесите збрку у њихове редове служећи се гневом.
Када се њихови војни команданти бучно размећу, треба их раздраживати све док се не разбесне – постаће неурачунљиви и заборавиће на своју првобитну стратегију.
Својом скромношћу побудите њихову охолост. Изморите их узмицањем. Створите раздор међу њима. Нападните их када су неприпремљени. Дејствујте када они то не очекују.
Ударите их по слабо брањеним местима, нападните их када су опуштени, не дозволите непријатељу да схвати на који начин треба да се организује. Због тога се каже да приликом борбених дејстава одсуство форме даје најбоље резултате. Један велики војсковођа је рекао: „Најуспешнији потез је онај који се не очекује; најбољи план је онај за који се не зна.”
Распоред јединица и распоред потеза оружаних снага не смеју бити прерано откривени.
То значи да информација не сме да процури у јавност. У рату се мора мењати распоред јединица, баш као што и вода мења своје стање – прилагодите се ситуацији када се сукобите с непријатељем, не дозволите му да открије ваше намере. Због тога непријатеља треба проценити умом, а ситуацију осмотрити оком.
Највећу стратегијску предност има онај генерал који пре него што крене у борбу, још док се налази у командном штабу, процени да су се стекли сви неопходни услови да његова војска порази непријатеља. Без правог стратегијског адута је онај генерал који у главном штабу, пре битке, процени да је победу немогуће остварити. Онај ко има стратегијску предност, побеђује; онај ко нема стратегијску предност, бива поражен – да и не говоримо о оном генералу који није разрадио никакву стратегију. Гледајући на ствари из овог угла, могу са сигурношћу да знам ко ће победити а ко изгубити.
Ако је ваша стратегија мудра и обухватна, ваши прорачуни ће вам обезбедити победу, па ћете моћи да победите пре него што сте и почели да се борите. Ако је ваша стратегија плиткоумна и кратковида, ваши прорачуни неће вам бити од веће користи, па ћете изгубити пре него што је борба и започела. Због тога се каже да победници побеђују пре него што крену у рат, док поражени прво иду у рат па тек онда покушавају да победе.

2. Вођење рата

Када ратујете, чак и ако побеђујете, ако то траје дуже време, ваше снаге ће ослабити а оштрица вашег напада биће отупљена; ако изведете опсаду неког утврђеног града, то ће вам исцрпети снагу. Ако вашу војску дуже време држите на отвореном простору, остаћете без довољне количине основних залиха.
Оружане снаге носе у себи лош предзнак – ако их користите дуже него што је то потребно, биће великих страдања. Као што је речено: „Они који воле да се боре и тако исцрпљују своју војску, не могу избећи властиту пропаст.”
Када ваше оружане снаге ослабе, оштрица вашег напада отупи, ваша снага се исцрпи а ваше залихе се истроше, друга страна ће искористити вашу немоћ и дићи се на ноге. Тада вам ни мудри саветници, ако их имате, не могу помоћи да ствари до краја преокренете у своју корист.
Према томе, чуо сам за брза и неуспела војна дејства, али никада нисам чуо да је дуготрајан рат уродио плодом. Ниједној нацији дуготрајно војно ангажовање ничега доброг није донело.
Речено је: буди брз као гром који удара пре него што човек и помисли да стави шаке на уши, брз као муња која севне брже од трептаја ока.
Према томе, они који нису потпуно свесни негативних страна употребе оружане силе, не могу бити потпуно свесни ни њених предности.
Они који знају како се ратује, не мобилишу своје трупе два пута и не снабдевају их храном у три наврата.
То значи да се народ позива у војску само у једном наврату и да се одмах постиже победа – не враћајте се кући да бисте сакупили нове трупе. На самом почетку понесите своје намирнице, а потом узимајте храну од непријатеља.
Ако понесете опрему из своје земље а храну узимате од непријатеља, неће вам недостајати ни оружја ни намирница.
Када нека земља осиромаши због војног ангажовања, то бива стога што преноси намирнице до удаљеног места. Ако преносите намирнице до удаљеног места, становништво ће осиромашити.
Они који су настањени у близини војске, продаваће ствари по вишим ценама. Због високих цена, већи део народа ће осиромашити.
Када се намирнице преносе до удаљених места, народ бива исцрпљен трошковима. На тржиштима која су у близини војске долази до наглог скока у цени робе. Због тога је дуготрајно вођење рата погубно за сваку државу.
Када су извори снабдевања исцрпени, залихе се сакупљају принудним путем. Када се исцрпе моћ и извори залиха, и земља постаје сиромашна. Обични људи остају без седамдесет процената свога буџета, док држава мора да утроши шездесет посто националног богатства како би покрила трошкове уништене опреме.
Народ је основна снага једне државе; храна је најважнији предуслов његовог благостања. Владар то мора да поштује и да буде штедљив.
Стога је мудар онај генерал који храну отима од непријатеља. Сваки килограм хране отет од непријатеља раван је двадесет пута већој количини хране коју набављате сами.
За преношење једног килограма намирница на већу удаљеност потребно је додатних двадест килограма хране.
Према томе, разјарени војници убијају непријатеља, а награђени војници отимају његова добра.
Ако наградите своје војнике делом стеченог плена, подстакнућете их да се боре из властитих побуда, да би се дочепали непријатељевих добара. Зато се каже да тамо где има добрих награда има и храбрих бораца.
Према томе, наградите оног ко у борби двоколица први зароби најмање десет двоколица.
Ако наградите свакога, неће бити довољно награда за све. Зато наградите једнога да бисте мотивисали све остале.
Придобијте заробљенике на своју страну да би се борили заједно с вама. Лепо се опходите према њима и брините се за њих.
Према заробљеним војницима треба се лепо опходити да бисте их придобили на своју страну.
Тако се побеђује противник, а истовремено јача и властита моћ.
Ако се користите непријатељем да бисте поразили непријатеља, бићете јаки ма куда да кренете.
Према томе, у рату није важна упорност, већ победа.
Упорност се не исплати. Војска је попут ватре – ако је не угасите, гореће док се сама на угаси.
На основу тога бивамо свесни чињенице да се у рукама војсковође налазе животи људи и судбина нације.

3. Стратегија напада

Уопште узевши, у рату је боље покорити неку земљу нетакнуту неголи је уништити. Боље је заробити непријатељску војску без икаквих жртава с њихове стране неголи је уништити. Боље је натерати непријатељске дивизије, батаљоне и друге јединице да се предају без борбе неголи их уништити.
Веи Лаоци је рекао: „У рату морате проценити своје противнике; морате их натерати да изгубе самопоуздање и оријентацију тако да њихова војска, и поред тога што је нетакнута, постане бескорисна – тако се побеђује у складу с таоом. Ако уништите непријатељску војску и побијете њихове генерале, запоседнете бункере, сакупите руљу и поробите не пријатељску државу, биће то победа уз помоћ голе силе.”
Према томе, није највеће умеће увек побеђивати у биткама – најбоље је победити непријатеља без борбе.
Најбоље војсковође нападају на непријатељеву стратегију. Најбољи следећи избор је да се непријатељ одвоји од својих савезника. Трећи најбољи избор је да се удари на непријатељску војску.
Није добар онај генерал који тежи томе да се искаже у борби и своје војнике без размишљања шаље у окршај. Поводом тога један чувени цар и војсковођа је рекао: „Онај ко се бори за победу голим мачевима, није добар генерал.”
Најгоре је нападати град. Опсада града практикује се само као крајње решење.
Дајте себи три месеца како бисте припремили неопходне направе и још три месеца како бисте обавили неопходне земљане радове.
Неки тврде како Учитељ Сунг под овим подразумева да не треба губити сталоженост и јурнути у напад. Стога он каже да треба све радити полако.
Ако генерал није у стању да обузда свој бес и тера своју војску да масовно јуриша на утврђени град жртвујући тако трећину својих војника, не успевши да заузме утврђење, тај напад ће имати погубне последице.
Стога онај ко је добар познавалац ратних вештина, побеђује непријатељске снаге без борбе, осваја непријатељске градове без опсаде, руши непријатељске државе у кратком временском периоду.
Умешни војни стратег квари планове, подрива савезе, онемогућава снабдевање или пресеца пут, и на тај начин побеђује без ратовања.
Да би победа била потпуна, морате онемогућити сваки облик отпора. Тако ће ваша војска остати свежа, а ваши циљеви ће бити постигнути. То је суштина стратегије напада.
Потпуна победа се постиже када војска не ратује, када се не опседају градови, када разарања не трају дуго, а непријатељ бива надвладан мудром стратегијом.
Дакле, правило војног дејствовања је да ако у односу на непријатеља имате бројчану предност од десет према један, треба прибећи опкољавању; ако је предност пет према један, треба напасти; ако је два према један, поделите непријатеља.
Ако сте бројчано једнаки с непријатељем, борите се ако можете. Ако вас има мање, држите се на одстојању ако можете. Ако му нисте дорасли, бежите ако можете.
Овај савет односи се на случај када су сви други фактори изједначени. Ако ваше снаге поседују дисциплину, ако сте ви бодри а они безвољни, у том случају можете се борити чак и ако њих има више. Ако имате мање војника, снаге, стратегије и храбрости од противника, требало би да се повучете и сачекате повољну прилику за пробој.
Према томе, ако је слабија страна тврдоглава, бива заробљена од јачег противника.
Ово значи да ако нека мала земља не процени добро своју снагу и усуди се да постане непријатељ великој држави, бива неизоставно поробљена без обзира колико чврсту одбрану имала. Анали Пролећа и Јесени кажу: „Ако не можете бити јаки а при томе довољно слаби, доживећете пораз.”
Генерали штите државу. Када је њихова помоћ потпуна, земља је снажна. Када је њихова помоћ непотпуна, земља је слаба.
Ако генерали не помажу владарима и ако су превртљиви, држава ће бити слаба. Стога се морају веома пажљиво бирати људи за одговорне положаје.
Дакле, постоје три начина на која владар може угрозити војску. Када владар не познаје довољно ситуацију и нареди својој војсци да напредује у тренутку када то не би требало или нареди својој војсци да се повуче када то није потребно, долази до спутавања војске. Када се владар не разуме у војну проблематику, али подједнако учествује у командовању војском, официри бивају збуњени. Када владар није упућен у ратне операције али подједнако учествује у командовању војском, официри почињу да оклевају. Оног тренутка када војском завладају пометња и неодлучност, она бива угрожена од стране непријатеља. Такво поступање збуњује војску и води је у пораз.
Ако покушате да управљате ратном операцијом служећи се методима цивилних власти, операција ће постати конфузна.
Дакле, постоји пет услова који омогућавају победу. Побеђују они који знају када се треба а када не треба борити. Побеђују они који знају када треба ангажовати више а када мање трупа. Побеђују они у чијој војсци и виши и нижи официри имају исти циљ. Побеђују они који имају способне генерале и које не спутава њихов владар. Ових пет услова воде до победе.
Консултовати владара у оваквим околностима исто је што и тражити дозволу од претпостављеног официра да бисте угасили пожар – у тренутку када би дозвола стигла, од онога што је горело остао би само пепео.
Дакле, речено је да онај ко познаје свога непријатеља и познаје самога себе, неће бити угрожен ни у стотину битака. Онај ко не познаје свога непријатеља а познаје себе, имаће подједнаке изгледе и за победу и за пораз. Онај ко не познаје ни свог непријатеља ни самога себе, биће поражен у свакој бици.

4. Формација

У стара времена способни ратници прво би себе учинили непобедивима, а потом тражили рањива места својих противника.
Учинити себе непобедивим значи упознати себе; чекати да противници открију своје слабости, значи упознати друге.
Непобедивост се крије у вама, слабост у противнику.
Стога су умешни ратници способни да постану непобедиви, али од њих не зависи то да ли су противници рањиви.
Ако противници добро крију своју формацијску организованост, ако у њиховим редовима не постоје пукотине и слабо брањена места које бисте могли искористити, како бисте их онда могли победити чак и ако сте добро опремљени?
Стога се каже да се победа може назрети, али да се не мора засигурно и победити.
Непобедивост је ствар одбране, рањивост је ствар напада.
Све док не приметите рањива места у противниковим формацијама, сакривајте распоред својих формација радећи на томе да постанете непобедиви, да тако сачувате себе. Ако су противничке формације рањиве, време је да кренете и нападнете их.
Одбрана се практикује у време недостатности, напад се практикује у време сувишка.
Они који су умешни у одбрани, крију се у највећим дубинама земље, они који су умешни у нападу, крећу се по највећим небеским висинама. Због тога они умеју да се заштите и да извојују потпуну победу.
Када се браните, утишајте своје гласове и уклоните своје трагове, скривени као авети и духови под земљом, потпуно невидљиви. Када нападате, крећите се брзо и задајте страх својим јуришним покличем, брзи као гром и муња, као да силазите с небеса, не омогућавајући противнику да организује одбрану.
Уочити победу када је она већ свима позната, није право умеће. Сви мисле да је добро победити у бици, али то у ствари и није добро.
Сви кажу да је добро победити у бици, али ако гледате дубље и видите оно што је скривено, тако да остварите победу и када она није видљива, онда је то добро.
Није потребна велика снага да би се подигло паперје, није потребан оштар вид да би се разликовало сунце од месеца, није потребан оштар слух да би се чула грмљавина.
Оно што сви знају, не зове се мудрост; победа над другима голом снагом борбе не сматра се позитивном особином.
У стара времена они који су били познати као добри ратници побеђивали су када је било лако победити.
Ако сте у стању да победите једино када противника увучете у оружани сукоб, победа ће бити извојевана с пуно напора. Ако видите оно што је суптилно и уочите оно што је скривено, направите пробој пре него што то учини војска, победа ће бити лака.
Стога се победе добрих ратника не помињу по лукавости или храбрости. Стога њихове победе у биткама нису сплет срећних околности. Њихове победе нису сплет срећних околности, јер они заузимају положај који их сигурно води до победе, надвладавајући оне који су унапред поражени.
Велика мудрост није очигледна, велика заслуга не хвали себе. Када видите оно што је суптилно, лако је победити – какве то везе има са храброшћу или лукавством? Када је проблем решен пре него што је и настао, ко то може назвати лукавством? Када се победа оствари без борбе, ко то може назвати храброшћу?
Према томе, добри ратници боре се када не могу изгубити, и не превиђају околности које њиховог противника воде у пораз.
Стога победничка војска прво побеђује а потом иде у битку; поражена војска се прво бори а потом покушава да победи.
По томе се разликују они који имају стратегију и они који не размишљају унапред.
Они који добро управљају војском негују Пут и држе се закона. На тај начин они побеђују непросвећеног непријатеља.
Савладати противника својом сложношћу, не нападати земљу која није крива, не заробљавати људе и не пљачкати током целог војног похода, не сећи дрвеће или загађивати изворе, очистити и освештати храмове који се налазе у градовима и на брдима у пределима кроз које пролазите, не понављати грешке држава које су на своме заласку – све ово назива се Пут и његови закони. Ако у војсци влада стриктна дисциплина, таква да би војници радије дали своје животе него прекршили наређења, ако је систем награђивања заснован на поштењу и праведности – ако су војни команданти способни да то постигну, војска ће бити у стању да победи непријатеља чији владар се не држи Пута и његових закона.
Постоји пет војних правила: мерење, процењивање, прорачунавање, упоређивање и победа. Мерење се заснива на локацији, процене зависе од мерења, прорачуни се изводе на основу процена, поређења на основу прорачуна, а победа се постиже на основу поређења.
Поредећи мерења долазите до сазнања где се крије победа а где пораз.
Стога је победничка војска као један килограм у односу на један грам, а поражена војска као један грам у односу на један килограм.Када победничка војска усмери своје људе у борбу попут бујице кроз дубок кањон, онда се то сматра формацијом.
Када вода испуни дубок кањон, нико не може измерити њену количину, баш као што се ни нашој одбрани не види облик. Када се вода пусти, она покуља у бујици, незадржива као и наш напад.

5. Сила

Сила подразумева покретање нагомилане енергије или замах. Умешни ратници побеђују силом замаха не трошећи властиту снагу.
Командовање великим бројем људи као и командовање малим бројем људи захтева организовање мањих група. Вођење борбе и с већим и с мањим бројем људи захтева форме и знакове.
Форме и знакови се односе на формације и на сигнале који се користе приликом размештања трупа и управљања њиховим кретањем.
Оспособити војске да нападну своје противнике и остану непоражене ствар је ортодоксних и неортодоксних метода.
Ортодоксност и неортодоксност нису чврсто дефинисани, већ се периодично мењају. Цар Таицонг из династије Танг, чувени ратник и владар, говорио је о манипулисању противниковим схватањем о томе шта је ортодоксно а шта је неортодоксно, после чега следи неочекивани напад, уз комбиновање и једног и другог, што нас чини недокучивим за противника.
Да би оружана сила била попут камења које се баца на јаја, потребно је да постоји оно што је празно и оно што је пуно.
Ако наведете противника да крене према вама, његова сила ће увек бити празна; све док не кренете према њима, ваша сила ће бити пуна. Нападајући оно што је празно оним што је пуно исто је што и бацање камења по јајима – јаја ће се сигурно разбити.
У бици долази до отвореног сукоба; победа се постиже изненађењем.
Стога су они који су умешни у неортодоксном начину бескрајни као небо и земља, неисцрпни попут великих река. Када дођу до краја, они почињу изнова, попут дана и месеци; они умиру и поново се рађају, попут четири годишња доба.
Сунце и месец путују преко неба, изнова залазећи и рађајући се. Четири годишња доба се смењују, изнова цветајући и венући. Ово је метафора за наизменично прибегавање неортодоксним изненадним дејствима и ортодоксном отвореном сукобу, који се мешају чинећи једну целину, увек се изнова завршавајући и почињући.
У музичкој лествици постоји само пет тонова, али њихове варијације су толико бројне да их је немогуће све чути. Постоји само пет основних боја, али њихове комбинације су толико бројне да их је немогуће све видети. Постоји само пет основних укуса, али њихових варијација има толико пуно да их је немогуће све регистровати. У бици постоје само две врсте јуриша, неортодоксни изненадни напад и ортодоксни отворени напад, али варијација неортодоксног и ортодоксног има безброј. Неортодоксно и ортодоксно су узајамно условљени, као круг без почетка и краја – ко би их могао исцрпети?
Када покуља, вода достигне брзину при којој може да помера камење, то се зове сила замаха. Када соко достигне брзину при којој може да нападне и убије, то се зове прецизност. То исто односи се и на умешне ратнике – њихова сила се одликује брзином, њихова прецизност тачним поготком. Њихова сила слична је натезању катапулта, њихова прецизност избацивању пројектила.
Сила је брза у смислу да енергија ослобођена у бојном замаху убија непријатеља – због тога се она пореди с натезањем катапулта.
Неред се рађа из реда, кукавичлук се рађа из храбрости, слабост се рађа из снаге.
Под овим се подразумева да ако желите да намамите противника изигравајући неред, прво морате створити савршен ред, јер само у том случају можете створити вештачки неред. Ако желите да изигравате кукавице да бисте шпијунирали непријатеља, морате прво бити изузетно храбри, јер само у том случају можете глумити бојажљивост. Ако желите да изигравате слабост да бисте у противнику изазвали охолост, морате прво бити изузетно снажни, јер само у том случају можете се успешно претварати да сте слабићи.
Ред и неред зависе од организације, храброст и кукавичлук зависе од замаха, снага и слабост зависе од формације.
Када једна војска поседује силу замаха, чак и бојажљиви стичу храброст; када изгуби силу замаха, чак и храбри осећају страх. Умеће ратовања не почива на непромењивим законима – они се мењају зависно од силе замаха.
Стога они који умешно изнуђују потезе противника, стварају формације које ће њихови противници сигурно следити, нуде оно што ће противници сигурно прихватити. Они маме противнике добрим изгледима за победу, чекајући их у заседи.
Оне јединице које ће противници сигурно пратити су јединице које одају утисак исцрпљености. Противници се покрећу јер виде шансу да остваре победу.
Стога добри ратници као најделотворнији фактор у бици виде силу замаха, а не појединце. Због тога они умеју да одаберу људе и пусте сили замаха да обави свој посао.
Када у рату имате предност силе замаха, чак и бојажљиви могу постати храбри. Због тога је људе могуће бирати на основу њихове способности и дати им одговарајућа задужења. Храбри могу да се боре, опрезни могу да стражаре, интелигентни могу да комуницирају. Нико није неупотребљив.
Када људи крену у борбу уз силу замаха, то је као када се закотрља дрвље и камење. Дрвље и камење мирује док се налази на равном тлу, али се котрља низ низбрдицу; ако је четвртасто мирује, ако је округло котрља се. Према томе, ако се људи паметно воде у борби, сила замаха бива попут оне коју има округло камење које се котрља низ високу планину – то је сила.

6. Празно и пуно

Лако је онима који стигну први на бојно поље и ту чекају свог противника; они који стигну последњи на поприште и јурну у битку, изморе се.
Стога добри ратници натерају противника да дође к њима, а не иду противнику.
Ако натерате противнике да дођу к вама да се боре, њихова сила ће увек бити празна. Ако не одете противнику, ваша сила ће увек бити пуна. Ово је умеће пражњења других и пуњења себе.
Противник долази добровољно онда када му се укаже прилика за победу. Противник нерадо креће када постоје изгледи да ће претрпети губитке.
Дакле, када је противник одморан, могуће га је изморити. Када је сит, могуће га је изгладнети. Када се одмара, могуће га је натерати у покрет.
Нападате изненада, исцрпљујући противнике који беже не би ли спасили голи живот. Спаљујете њихове залихе и уништавате им усеве пресецајући им тако путеве снабдевања. Појављујете се на критичним местима и нападате у тренутку када они то најмање очекују, терајући их да траже спас.
Појавите се тамо где они не могу да дођу, крените онамо где вам се најмање надају. Да бисте прешли стотине километара без умора, крећите се ненастањеним пределима.
Ударити на пукотине у противничкој одбрани, не значи само ударити на места без икакве одбране. Докле год не постоји стриктно организована одбрана и место није под јаким надзором, противник ће се разбежати пред вама; кретаћете се исто тако брзо као и по ненастањеним крајевима.
Да бисте потпуно успешно освојили оно што нападате, нападните тамо где нема одбране. Да би ваша одбрана била потпуно успешна, браните се тамо где нема напада.
Дакле, ако је неко вешт у нападу, њихови противници не знају где да организују одбрану. Ако је неко умешан у одбрани, противници не знају где да нападну.
Када се наређења извршавају, када су људи искрено одани, када постоји добро обезбеђен систем припремања одбране, а ви се пак покажете довитљиви и довољно тајновити да не откријете облик свог организовања, противници су несигурни – њихова интелигенција није им ни од какве помоћи.
Будите крајње суптилни, чак и до нивоа безобличности. Будите крајње тајанствени, чак и до нивоа потпуне тишине. На тај начин можете управљати судбином противника.
Да бисте напредовали без отпора, пробијајте се кроз њихове пукотине. Да бисте се успешно повукли, надмашите их у брзини.
Ратне околности зависе од брзине – ако стигнеш брзином ветра и нестанеш брзином муње, противници те неће моћи надвладати.
Према томе, када хоћете да заподенете борбу, противник, чак и ако је добро ушанчен у свом одбрамбеном положају, неће моћи да избегне битку ако нападнете положаје на које мора послати појачање.
Када не желите да се упуштате у борбу, противник, чак и ако сте повукли црту своје одбране, неће моћи да се бори ако сте га навели на погрешан траг.
То значи да се нећете борити ни кад противник пође у напад, већ ћете га збунити стратегијским изменама и тако довести у недоумицу.
Стога, када натерате друге да открију распоред својих снага а ви сами останете формацијски непрепознатљиви, ви остајете концентрисани док противник мора да се раздвоји.
Наведите противника да оно што је за вас ортодоксно види као неортодоксно; наведите га да оно што је за вас неортодоксно види као ортодоксно. На тај начин терате противника да открије формацију. Када противник једном покаже своју формацију, ви почињете да збијате своје трупе. Пошто облик вашег организовања није откривен, противник ће сигурно раздвојити своје снаге ради веће безбедности.
Када сте концентрисани на једном месту а противник подељен на десет места, ваш напад је десет пута јачи од противничке одбране, и тако стичете бројчану надмоћ над противником.
Ако можете да ударите на мали број противничких војника великим бројем својих људи, на тај начин успећете да смањите број оних против којих се борите.
Док сте дубоко укопани и заштићени високим барикадама, не дозвољавајући противнику да о вама сазна било какву информацију, напуштајте своја скровишта и враћајте се у њих не откривајући распоред својих снага, нападајући и освајајући на начин несхватљив противнику.
Не смете дозволити противнику да сазна где ћете заподенути борбу, јер када то не зна, непријатељ мора да се припреми на многим местима која вам својом бројношћу омогућавају да водите борбу против малих војних јединица.
Дакле, када су прве линије организоване, недостаци се јављају на зачељу, а када је зачеље спремно, недостаци се јављају у првим линијама. Спремност на левом крилу значи неспремност на десном, спремност на десном значи неспремност на левом. Спремност на свима местима значи и неспремност на свима местима.
То значи да када војска постави своје трупе на великом броју места, оне силом прилика морају да се разбију по мањим групама.
Они којих има мало, бране се од других; они који су многобројни, терају друге да се бране од њих.
Што чешће натерате непријатеља да се брани, то ће и његови губици бити тежи.
Дакле, ако су вам познати место и време одигравања битке, можете се укључити у борбу и с раздаљине од хиљаду километара. Ако вам место и време одигравања битке нису познати, ваш леви бок неће моћи да притекне у помоћ вашем десном боку, ваш десни бок неће бити у стању да помогне левом, ваш предњи део неће моћи да притекне у помоћ вашем зачељу, а ваше зачеље неће моћи да притекне у помоћ вашем предњем делу, чак и ако је у питању кратко растојање од неколико десетина километара до километар.
По мојој процени, чак и ако су ваше трупе многобројније од непријатељских то вам не може помоћи да остварите победу.
Ако вам нису познати место и време одигравања битке, чак и ако ваше трупе бројчано надмашују туђе, како можете знати да ли ћете победити или изгубити?
Зато је речено да се на победу може утицати.
Ако не дозволите противнику да сазна место и време одигравања битке, можете увек победити.

Чак и ако је противник бројнији, можете га спречити да се бори.Дакле, процените их како бисте открили њихове планове, и оне успешне и оне неуспешне. Наведите их да крену у акцију како бисте открили начин њиховог кретања и застајања.

Учините неки пријатељски или непријатељски гест, привлачећи тиме противникову пажњу, тако да вам омогући да откријете начине његовог поступања у нападу и одбрани.

Наведите противнике да прибегну одређеном формацијском распореду да бисте открили подручје смрти и живота.

Под овим се подразумева да се користите разноврсним методима збуњивања и узнемиравања непријатеља да бисте посматрали облике његовог реаговања; након тога дејствујте на основу онога што сте уочили, па ћете знати које околности значе живот а које смрт.

Искушајте их да бисте утврдили где су јаки а где слаби.

Стога је крајњи циљ да се приликом организовања војске избегне шаблон. Када ваше јединице нису распоређене по неком шаблону, шпијуни ништа не могу открити, мудре главе не могу ковати стратегију.

Када се једном организујете без препознатљивог формацијског модела, нећете више за собом остављати видљив траг, па шпијуни неће имати шта да виде а непријатељски стратези неће моћи да искују ниједан план.

Формацијски распоред помоћу којег остварујете победу над својим непријатељем мора бити недокучив за туђе војнике.Свакоме је познато шта ме је учинило победником, али нико не зна како постижем победу.Стога се у рату до победе никада не долази на исти начин, већ је потребно стално прилагођавање.

Приликом уношења одговарајућих измена, немојте понављати раније стратегијске потезе да бисте остварили победу. Ма какав да је формацијски распоред противника, ја му се од самог почетка могу прилагодити да бих постигао победу.

Војска је као вода – вода избегава висину и тече наниже, војска треба да избегава оно што је пуно и напада оно што је празно; водени ток зависи од тла, победа војске зависи од противника.Према томе, војна сила нема сталан формацијски распоред, вода нема сталан облик: способност постизања победе путем доношења измена и прилагођавања у зависности од противника ствар је генијалности.

7. Оружана борба

Уобичајено правило за дејствовање војном силом је да војна команда добије заповед од свога владара, а затим мобилише и омасови трупе окупљајући их заједно. Оружана борба је најтежа од свега.

Борити се за победу прса у прса најтежа је ствар на свету.

Тешкоћа оружане борбе огледа се у томе што велике раздаљине треба учинити малим а проблеме претворити у предности.

Док стварате утисак да сте далеко, убрзавате свој корак и стижете на одредиште пре непријатеља.

Стога их наведите да путују дуго, мамећи их надом да ће постићи победу. Када кренете касније од других а стигнете пре њих, владате стратегијом скраћивања раздаљине.

Уз помоћ специјалне јединице намамите противника да крене у узалудну потеру, стварајући утисак да је гро ваших снага још увек далеко; затим пошаљите специјалне снаге за препад које ће прве стићи до одредишта иако ће кренути последње од свих.

Стога се оружана борба сматра корисном, али и опасном.

Исплати се онима који су умешни, опасна је за оне који су неискусни.

Ако се ради борбе за стицање предности покрене целокупна војска, то одузима сувише времена; међутим, борба уз помоћ делимично окупљене војске изазива несташице опреме.Дакле, ако путујете брзо, не стајући ни дању ни ноћу, двоструко брже него у нормалним околностима, трудећи се да стекнете предност удаљени стотину километара од циља, ваши војни команданти биће заробљени. До одредишта ће прво стићи снажни војници, потом они уморни – као по правилу, то ће успети сваком десетом.

Када је пут дуг људи су уморни; ако је њихова снага исцрпена током пута, они су преморени а противник је одморан, па ће сигурно бити нападнути.

Ако бисте да претекнете непријатеља а удаљени сте педесет километара од одредишта, команданти из ваших првих редова биће избачени из строја и, као по правилу, до одредишта ће стићи само педесет посто војника.Ако хитате да претекнете непријатеља а удаљени сте тридесет километара од одредишта, успеће да стигну два од свака три војника.Дакле, војска страда ако остане без опреме, страда ако остане без хране и страда ако остане без новца.

Ове три ствари су неопходне – не можете се борити за победу војском без опреме.

Дакле, ако вам нису познати планови непријатеља, нећете знати ни коме треба да се обратите за помоћ.Ако не познајете планине и шуме, теснаце и ћорсокаке, и положај мочвара и баруштина, нећете моћи да водите своју војску. Ако се не ослоните на помоћ локалних водича, нећете моћи да искористите предности терена.
Само онда када вам је познат и најмањи детаљ предности терена, можете маневрисати и водити борбу.

Дакле, војна сила се организује по принципу обмане, мобилише по принципу добити и прилагођава по принципу раздвајања и прегруписавања.

Организовање војне силе по принципу обмане подразумева да непријатеље треба заварати тако што ћете им онемогућити да сазнају ваше стварне прилике, и тиме стећи предност. Мобилизација по принципу добити подразумева да у акцију кренете тек када видите своју предност. Раздвајање и прегруписавање се практикују ради збуњивања противника и посматрања њихове реакције, тако да се можете прилагодити ономе путу који води победи.

Стога је она попут ветра када се креће брзо, попут шуме када се креће полако; прождире као ватра, чврста је као планина.

Брза је попут ветра јер долази изненада и повлачи се брзином муње. Налик је шуми по томе што у њој влада ред. Прождире све попут пожара који се шири равницом, не остављајући за собом ниједну травку. Чврста је попут планине када запоседне место одбране.

Непрозирна је попут мрака; креће се попут грмљавине.Да бисте похарали неко место, раздвојте трупе. Да бисте проширили своју територију, поделите плен.

Једно од основних правила у рату јесте да храну треба узимати од непријатеља колико год је то могуће. Међутим, тамо где људи немају пуно, неопходно је раздвојити трупе у мање групе како би се снабделе на различитим местима, јер само тако биће довољно свега за све.

Што се тиче поделе плена, неопходно је распоредити трупе тако да пазе на оно што је стечено, не дозвољавајући непријатељу да поврати изгубљено.

Дејствујте тек пошто сте проценили. Побеђује онај ко први процени шта је близу а шта је далеко – ово је правило оружане борбе.

Онај ко крене први је гост, онај ко крене последњи је домаћин. Госту је тешко, домаћину је лако. Оно што је близу и оно што је далеко односи се на путовање – умор, глад и хладноћа јављају се у путу.

Једна стара књига која говори о војном устројству каже: „Речи се не чују, па се зато праве цимбала и бубњеви. Због недовољне видљивости праве се барјаци и заставе.” Цимбала, бубњеви, заставе и барјаци користе се да би усредсредили и објединили многобројне уши и очи. Када се људи уједине, храбри не могу наставити сами, бојажљиви се сами не могу повући – ово је правило за борбу у групи.

Објединити уши и очи значи натерати људе да заједнички слушају и гледају како би се избегли пометња и неред. Сигнали се користе ради упућивања на правац и да би се спречило да се појединци удаље од групе.

Дакле, када се борите ноћу, често ћете палити ватре и ударати у бубњеве; када се борите дању, развићете бројне барјаке и заставе да би деловали на уши и очи.

Користите се многобројним сигналима да бисте узнемирили њихова чула и уплашили их својом огромном војном моћи.

Дакле, њихову војску треба да лишите полета, а њихове генерале да лишите куражи.

Противничке генерале можете лишити куражи само ако сте у стању да очувате властиту храброст. Стога традиција каже да су људи у прошлости били довољно храбри да обесхрабре друге, а старо правило које је важило за возаче двоколица каже да када је ум чврст, свежа воља побеђује.

Дакле, полет расте ујутро, опада у подне, а нестаје с вечери – стога они који су умешни у ратовању избегавају полет који расте и нападају оне чији полет опада или нестаје. Они владају моралом непријатеља.

Било који слабић на свету бориће се у тренутку када се наљути, али када је у питању стварно узимање оружја и кретање у бој, све зависи од полета – када полет опадне они ће стајати, уплашити се и покајати. Војске гледају на моћне непријатеље на сличан начин на који гледају и на невине девојке због тога што, док су узбуђени, њихова агресивност бива искоришћена против њих самих.

Супротставити се нереду редом, супротставити се буци тишином, значи овладати срцем.

Ако вам срце није широм отворено а ум смирен, од вас се не може очекивати да се без сметњи прилагодите ситуацији, да доносите исправне одлуке, да се смирено суочите с великим и неочекиваним тешкоћама да чврсто и одлучно држите све конце у својим рукама.

Запоседнути своје положаје и чекати оне који су далеко, чекати удобно смештени оне који су уморни, чекати пуних стомака оне који су гладни, значи овладати снагом.

Управо на то се мисли када се каже да противнике треба навести да дођу к вама, истовремено избегавајући да вас они наведу да одете њима.

Избегавати сукобе с добро организованим трупама и не нападати беспрекорне формације, значи овладати прилагођавањем.Дакле, у рату постоји правило да не треба бити лицем окренут високом брду и да се не треба супротставити онима којима су брда у залеђу.

Ово значи да не треба нападати узбрдо на противнике који су запосели положај на већој висини, и да се не треба сукобљавати с њима када јуришају низбрдо.

Не наседајте на лажно повлачење. Не нападајте елитне јединице.

Ако непријатељ изненада почне да бежи пре него што му је понестало снаге, будите сигурни да вам је поставио заседу, па ће бити најбоље ако своје официре одвратите од потере.

Не једите храну намењену њиховим војницима.

Ако вам противник неочекивано препусти своје залихе хране, прво их испитајте јер постоји могућност да су затроване.

Не заустављајте војску која се враћа кући.

У оваквим околностима противник ће се борити до последњег човека.

Опкољеној војсци мора бити пружена одступница.

Покажите им како да преживе па неће бити расположени да се боре до смрти. Искористите то и задајте им ударац.

Не нападајте непријатеља када је у безнадежној ситуацији.

По закону природе, притешњена животиња пружиће најјачи отпор.

Тако се води војска.

8. Прилагођавање

Када је у питању вођење рата, опште је правило да војни команданти приступају мобилизацији по наређењу владара.Немојте подизати логоре на тешком терену. Успоставите дипломатске везе на границама. Немојте се задржавати на неплодном и изолованом подручју.Када се нађете на окруженом терену, планирајте. Када се нађете на смртоносном терену, борите се.

Бити на окруженом терену подразумева да су свуда око вас стрмине, а да се ви налазите у средини, тако да непријатељ може слободно да дође и оде, док за вас сваки излазак и повратак представљају огроман напор.

Постоје стазе којима не треба ићи, војске које не треба нападати, утврђени градови које не треба опседати, територије за које се не треба борити, наређења владара која не треба слушати.Стога генерали који познају све могуће начине прилагођавања ради стицања предности на терену, знају шта да чине с оружаном силом. Ако генерали не умеју успешно да се прилагоде, чак и ако познају положај терена, неће тиме стећи никакву предност.Ако командују војскама не владајући умећем потпуног прилагођавања, чак и ако знају шта је могуће задобити, неће имати подршку својих људи.

Ако се можете мењати у складу са силом замаха, предност ће остати на вашој страни и губитке ће трпети само они други. Према томе, не постоји непромењив облик организовања. Ако у потпуности схватите овај принцип, моћи ћете придобити људе за себе.

Стога интелигентни увек узимају у обзир и добит и штету. Пошто размишљају о добити, у стању су да постигну веће успехе; пошто размишљају о штети, у стању су да реше своје проблеме.

Добит и штета зависе једно од другог, и зато их просветљен човек увек подједнако узима у обзир.

Према томе, непријатељ оклева јер се боји могуће штете, умара се јер одговара на сталне провокације и постаје лаком када помисли да може да оствари неку добит.

Изморите непријатеље тако што ћете их стално држати у будном стању, не дозвољавајући им да се одморе. Али, да бисте успели у томе, морате обавити део посла који се односи на вас. Тај део посла подразумева стварање јаке милиције, богате нације, хармоничног друштва и сређеног живота.

Према томе, правило ратовања је да не треба рачунати на то како непријатељ неће напасти, већ треба мислити на то како да му се супротставите; не треба рачунати на то како непријатељ неће напасти, већ се треба ослонити на оно што се не може напасти.

Ако не заборавите на опасност у тренуцима када сте безбедни, и ако не заборавите на хаос у тренуцима када влада ред, најбоље је ако их препознате и спречите док су још у самом зачетку.

Стога генерали могу да поседују пет погубних особина. Они који су спремни да умру, могу погинути; они који желе да преживе, могу бити заробљени; они који се лако разљуте, могу бити постиђени; они који су пуритански настројени, могу бити осрамоћени; они који воле људе, могу упасти у невоље.

Ако се појавите на месту које ће непријатељ неизоставно пожурити да одбрани, они који воле људе појуриће, без изузетка, у помоћ доводећи при томе себе у опасност и трошећи своју снагу.

Ових пет ствари спадају у негативне особине генерала, и погубне су у рату.

Добри генерали имају другачије особине: нису решени да погину али ни да преживе по сваку цену; они поступају у зависности од ситуације, не падају брзо у гнев, не дају се збунити. Када виде неку шансу, грабе је попут тигра; у другим приликама мирују. Њихова активност и неактивност заснивају се на стратегији, не можете их одобровољити или разљутити.

9. Кретање војске

Под овим се подразумева да за своје кретање треба бирати најпогодније путеве.

Кад год заузимате положај наспрам непријатеља, клоните се планина и боравите крај долина.Држите се сунца; останите на узвишењима. Када се борите у брдовитом пределу, немојте се пењати. Ово се односи на војску која је у планинама.

Једна верзија каже: „Борите се када идете низбрдо, а не када идете узбрдо."

Када вам је одступница пресечена водом, увек се држите даље од воде. Не сукобљавајте се с непријатељима у води; стећи ћете предност ако допустите половини њихових трупа да пређе на вашу обалу, а затим их нападнете.Када хоћете да се борите, немојте нападати непријатеља у близини воде. Држите се сунца; будите на узвишењима, клоните се водене струје. Ово се односи на војску која је близу воде.

Вашу војску бујица може истерати из речног корита, а вода може бити отрована. Суочити се с воденом струјом значи кретати се узводно. Ово такође значи да своје чамце не треба остављати низводно, јер постоји могућност да вас непријатељ претекне.

Кроз слатине се крећите правом линијом; крећите се брзо и без задржавања. Ако усред мочваре налетите на противничку војску, станите поред водених биљака, леђима окренути дрвећу. Ово се односи на војску која се налази у слатини.Када сте на висоравни, заузмите позиције на местима погодним за маневрисање, тако да се десно од вашег залеђа налази мало уздигнут терен, да испред вас буду нижи предели а иза вас узвишења. Ово се односи на војску која се налази на висоравни.Користећи се предностима ситуације на ова четири основна начина, Жути Цар поразио је четири господара.
Све ратничке вештине потичу од Жутог Цара (таоистички владар из касног праисторијског доба, рођен отприлике 2400 година пре нове ере), па се зато и спомиње у овом контексту.

Војска обично више воли да буде на вишим него на нижим местима, воли сунце а мрзи мрак.

Виши предели стварају добро расположење, па се људи угодно осећају, што доприноси и ширењу полета. Нижи предели су пуни влаге, што погодује развоју болести и отежава борбу.

Водите рачуна о телесном здрављу и боравите на местима која ни у чему не оскудевају. За војску у чијим редовима нема болести, каже се да је непобедива.Тамо где има брда и насипа држите се сунчане стране, заузимајући положај тако да вам они буду с десне задње стране. Ово је предност за војну силу, коришћење повољне конфигурације терена.

У ратној операцији предност се стиче уз помоћ повољне конфигурације терена.

Када узводно пада киша и река се пени, сачекајте да се време смири ако желите да пређете на другу страну.Када терен којим се крећете обилује непроходним јаругама, природним бедемима, природним запрекама, природним замкама, природним пукотинама и понорима, гледајте да што пре напустите то место и држите се подаље од њега. Што се мене тиче, ја их се клоним наводећи тако противнике да им се приближе; окренут сам им лицем тако да су им противници окренути леђима.

Тада ви стичете предност, а њега срећа напушта.

Када војска путује брдовитим тереном пуним потока и малих језера или улегнућа обраслим трском, или дивљим шумама с густим биљем и дрвећем, сва та места се морају пажљиво и детаљно претражити. То је зато што су она добар заклон за герилце и пљачкаше.

Неопходно је сјахати с коња и претражити таква места, јер постоји могућност да је противник тамо поставио своје заседе. Такође, постоји могућност да се на таквим местима крију шпијуни, који вас посматрају и ослушкују ваше планове.

Када је непријатељ у близини и мирује, он се ослања на природну заштиту. Када је удаљен и покушава да испровоцира сукобе, он хоће да вас привуче ближе себи. Ако је његова позиција приступачна, то је зато што он тиме стиче неку предност.

То значи да ако противник не заузме свој положај на местима која пружају природну заштиту већ се смести на неком приступачном месту, он у томе сигурно види и неку практичну корист.

Када се дрвеће помера, непријатељ долази; ако у жбуњу постоје бројне препреке, непријатељ хоће да вас наведе на погрешан пут.

Противник у жбуњу прави велики број препрека да би вас навео да помислите како вам прети опасност од заседе.

Ако птице полете, у близини је заседа. Ако животиње беже у страху, у близини су нападачи. Ако се прашина диже високо и окомито, долазе возила; ако се прашина не диже високо већ иде у ширину, долази пешадија. Раштркани облачићи дима указују на присуство дрвосеча. Релативно мали облаци прашине који се повремено јављају и нестају указују на постављање логора.Они који подижу своју борбену готовост не бусајући се у груди, напредоваће. Они који се хвалишу и агресивно насрћу, повући ће се.

Ако речи њихових изасланика одликује скромност, пошаљите своје шпијуне да их надгледа и биће вам јасно да непријатељ подиже своју борбену готовост.
Када се прво појаве лака возила и зауставе по страни, они се припремају да развију борбене линије.Они који вам долазе нудећи мир без услова споразума, кују заверу.Они који ужурбано размештају своја борбена возила, очекују појачање.

Не би се они толико узмували без неког посебног разлога – а сигурно очекују тренутак када ће им пристићи неке још увек удаљене трупе, уз чију помоћ ће кренути да вас нападну. Најбоље је да се одмах припремите за то.

Ако половина њихових снага наступа, а половина одступа, они покушавају да вас намаме у клопку.

Они глуме збрку и неред како би вас намамили да кренете према њима.

Ако се придржавају док стоје, изморени су глађу. Када они који су послати по воду пију први, трупе су ожеднеле.Када уоче предност а не покушавају да је остваре, уморни су.Тамо где има птица, нема људи.

Ако у логору има птица, војска је побегла.

Ако се дозивају по ноћи, уплашени су.

Уплашени су и забринути, па се дозивају не би ли се охрабрили.

Ако војска није заузела положај, то говори о недовољном ауторитету њиховог генерала.Ако се сигнали померају, то значи да су у збрци.

Сигнали се користе да би се група ујединила. Ако су неуједначени, то значи да је војска у нереду.

Ако су изасланици нервозни, то значи да су уморни.Ако убијају своје коње ради меса, то значи да су војници остали без хране; када остану без хране а не враћају се на своја зборна места, то значи да против себе имате очајног непријатеља.Када почну дошаптавања, кршења дисциплине и непотребни разговори, губи се и лојалност коју људи осећају према групи.

Дошаптавања изражавају истинска осећања, кршења дисциплине указују на неслагање с претпостављенима. Када војни команданти изгубе лојалност својих људи, војници искрено разговарају једни с другима о свом неслагању с претпостављенима.

Када додељују бројне награде, то значи да су у ћорсокаку; када пуно кажњавају, то значи да су исцрпљени.

Када се изгуби полет, они сваки час додељују награде како би се додворили својим војницима и тако избегли њихово масовно незадовољство. Када су људи толико исцрпљени да нису у стању да извршавају наређења, бивају стално кажњавани ради поновног успостављања ауторитета.

Бити насилан према војницима у почетку, а после их се плашити, основни је показатељ неспособности.Они који наступају помирљиво, желе да предахну.Ако вам противник приђе ратоборно а одлаже сукоб, ипак се не повлачећи, морате га пажљиво мотрити.

Спрема се да вас изненада нападне.

У рату није увек корисно бити јачи, ослањати се само на војну снагу; довољно је да консолидујете своје снаге, процените противнике и окупите људе. То је све.Индивидуалци без стратегије који неозбиљно схвате противнике, неизбежно ће допасти у туђе заробљеништво.

Ако немате првобитан план и замисао, већ се ослањате само на своју храброст, лакомислено потцењујући своје противнике и не узимајући у обзир конкретну ситуацију, сигурно ћете допасти у руке непријатељу.

Ако војници буду кажњени пре него што се сами осете привржени својим командантима, неће се покорити; а ако се не покоре, неће ни бити од користи.
Ако не будете кажњавали војнике пошто се осведочите у њихову приврженост, они вам неће бити од користи.

Када у основи свега постоји осећање поштовања и поверења, а срца војника буду уз њихове команданте, неизвршење казни довешће до тога да се војници узохоле и тако постану неупотребљиви.

Стога их усмерите уз помоћ културе, а уједините уз помоћ ратних вештина; тако ћете остварити сигурну победу.

Култура се односи на хуманост, ратно умеће на закон. Нека ваше командовање буде хумано и добронамерно. Уједините их уз помоћ строгости и озбиљности. Када постоје и благост и строгост, могућа је и сигурна победа.

Када се наређења доследно спроводе у циљу позитивног деловања на војнике, војници их прихватају. Када се наређења не спроводе доследно и у циљу позитивног деловања на војнике, војници их не прихватају. Када се наређења доследно спроводе, рађа се обострано задовољство.

10. Терен

Неки терени су лако проходни, неки узрокују застоје, неке треба избегавати, неки су уски, неки су стрми, неки отворени.Када и једна и друга страна могу лако да дођу и оду, за терен се каже да је лако проходан. Када је терен лако проходан, први заузмите положај бирајући узвишену и сунчану страну, погодну за снабдевање, што ће вам донети предност у борби.Када сте у стању да одете тамо али вам је тешко да се извучете оданде, каже се да сте доживели застој. На оваквом терену, ако противник није добро припремљен, можете победити ако се крећете право напред, али ако је противник припремљен а ви кренете напред и не победите, биће вам тешко да се вратите, што ће бити на вашу штету.Када ниједној страни не одговара да настави кретање, то се зове терен који треба избегавати. На оваквом терену се предност не користи чак и кад је противник сам понуди – повуците се наводећи половину непријатељских трупа да крене за вама, а затим нападните, остварујући тако своју предност.На уском терену, ако сте први стигли, треба попунити усеке и чекати непријатеља. Ако непријатељ стигне први, немојте ићи за њим ако је попунио усеке. Пратите га само ако није попунио усеке.На стрмом терену, ако сте први стигли, треба да заузмете узвишену и сунчану страну и ту чекате непријатеља. Ако непријатељ стигне први, повуците се и не идите за њим.На широким, отвореним теренима, сила замаха је изједначена, непријатеља је тешко изазвати, а борбом се не долази лако до победе.Највиша дужност сваког генерала је да буде упознат с ових шест врста терена и да их обавезно добро проучи.

Ово су типови конфигурације терена; генерали који их не познају губе рат.
Дакле, има војски које срљају, које оклевају, које крахирају, које доживљавају расуло, које су дезорганизоване и које бивају поражене. До овога не долази природним током ствари, већ грешкама генерала.Срљају они који су у равноправном положају а ипак ударају једним човеком на десет противничких. Оклевају они који имају јаке јединице а слабе официре. Крахирају они који имају слабе војнике а храбре официре. Доживљавају расуло они чији су виши официри жустри и својеглави и залећу се у борбу по властитом нахођењу, не консултујући се при том са својим командантима.

Опште узевши, официри морају бити јединствени, а све јединице морају међусобно да сарађују како би се стекли услови за победу над непријатељем.

Дезорганизација се јавља када генерали имају слаб морал и ауторитет, па им наређења бивају нејасна, официри недоследни, а јединице немарно распоређене. Пораз настаје када генерали нису способни да процене снаге свог противника, па ударају на бројније и надмоћније трупе, а при том не распоређују властите трупе по степену обучености.

Ако пошаљете своје војнике у борбу не знајући при том ко је од њих више а ко мање вичан ратовању, ко је храбар а ко страшљив, идете у сусрет поразу.

Ових шест околности воде поразу. Дужност сваког генерала је да их помно проучи.

Прва грешка је када се не процени добро број противничких трупа. Друга грешка је када се не успостави јасан систем кажњавања и награђивања. Трећа грешка је лоша обука. Четврта грешка је препуштање емоцијама. Пета грешка је када се не спроводе закони и наређења. Шеста грешка је када се не одаберу они који су снажни и непоколебљиви.

Природан облик земљишта може бити савезник у бици. Исправно поступа онај генерал који, да би осигурао победу, прво добро процени своје противнике, а затим процени могуће опасности и израчуна растојања. Онај ко се бори свестан важности ових чинилаца, сигурно побеђује; онај ко с тим није упознат, неизоставно бива поражен.Стога, ако све околности указују на вашу сигурну победу, не оклевајте да се упустите у борбу, чак и под условом да се то коси с наређењем вашег владара. Међутим, ако околности не указују на победу, немојте се упуштати у борбу, чак и под условом да вам је владар издао наређење да кренете у напад. Стога, својој нацији најбоље служи онај генерал који иде напред не тежећи томе да се прослави, а узмиче неопетерећен тиме како да избегне казну, мислећи само на то како да заштити своје људе и учини корисну ствар за своју државу.

Одлука о напредовању или повлачењу, која је у супротности с наређењима владара, не доноси се из личног интереса, већ стога да би се заштитили животи људи и интереси државе. Генерали које одликује таква оданост од непроцењиве су вредности за државу.

Понашајте се према својим војницима као што се понашате према деци, и они ће вас пратити и кроз најдубље долине; волите своје војнике као властиту децу, и они ће добровољно умрети с вама.Ако вам ваша доброта онемогућава да их поведете у борбу, а ваш обзир и пријатељство вам онемогућавају да спроведете своја наређења и успоставите ред, они ће бити размажени и бескорисни попут мале деце.

Награђујте, али и кажњавајте своје војнике. Ако будете примењивали само једно од ова два, они ће се као и размажена деца навићи на ужитак или незадовољство. То има лоше последице и чини војску неупотребљивом.

Ако знате да су ваше јединице способне да нападну непријатеља, али не знате да ли је он способан да се одбрани, ваши изгледи за победу су само половични. Ако знате да непријатељ не може да се одбрани, али нисте сигурни да ваше јединице могу успешно извести напад, ваши изгледи за победу су још увек само половични. Ако знате да непријатељ не може да се одбрани и сигурни сте да ваше јединице могу успешно извести напад, али нисте сигурни да ли конфигурација терена иде у прилог противнику, ваши изгледи за успех такође су половични. Због тога они који су умешни у ратовању не крећу насумце и располажу неисцрпним средствима. Стога је речено да ако познајете сами себе и познајете непријатеља, победа неће доћи у питање. Када познајете путеве неба и путеве земље, ваш пут увек ће вас водити победи.

11. Девет различитих врста земљишта

У ратним условима постоји девет различитих врста земљишта. Када се локални властелини боре између себе на властитом тлу, такво земљиште се назива раштркано.

Када су војници емотивно везани за земљу, а нису далеко од куће, они се лако раштркају.

Када не зађете дубоко у непријатељску територију, налазите се на лаком земљишту.

Под овим се подразумева да сви војници могу лако да се врате на место свога полазишта.

Земљиште које ономе ко га је запосео омогућује боље изгледе у борби, назива се кључно земљиште.

Земљиште од кључне важности може бити било који природни заклон или пролаз од стратегијског значаја.

Земљиште које је подједнако приступачно и вама и непријатељу, назива се отворено земљиште.Земља која је с трију страна окружена непријатељем и омогућава ономе ко је први запоседне слободан пролаз у свима правцима, назива се раскрсница.

Под раскрсницом се подразумева место пресецања главних путева који повезују бројне мреже путева. Ако први запоседнете ово место, сви ће вам се морати придружити. Дакле, ако га запоседнете, бићете безбедни; ако га изгубите, страдаћете.

Када зађете дубоко у непријатељску територију, а иза вас остану бројни већи и мањи градови, налазите се на тешком земљишту.

С оваквог земљишта је тешко вратити се.

Када прелазите планине и шуме, стрме усеке, мочваре или неке друге тешко проходне пределе, то се назива исцрпљујуће земљиште.Земљиште до којег се стиже уским стазама а с којег се може отићи само заобилазним путевима, и на којем слабији непријатељ може напасти ваше бројне трупе, назива се затворено земљиште.

Ако располажете изузетном способношћу прилагођавања, можете се кретати оваквим пределима.

Тамо где ћете преживети само ако се очајнички борите, налази се смртоносно земљиште.

Људи на смртоносном земљишту су попут оних који се налазе у пробушеном чамцу или оних који су заспали у кући захваћеној пожаром.

Стога се немојте борити на раштрканом земљишту; не заустављајте се на лаком земљишту; не дозволите да вас нападне непријатељ с кључног терена; не раздвајајте своје трупе на отвореном земљишту. На раскрсницама склапајте савезе с другима; на тешком земљишту пљачкајте; на исцрпљујућем терену грабите напред; на затвореним подручјима смишљајте лукавства; на смртоносном земљишту се борите.

На раштрканом земљишту војници могу да се разбеже. На лаком земљишту војска није дубоко продрла на територију непријатеља и има слободну одступницу; због тога војници немају пуну концентрацију и нису спремни за борбу. Не препоручује се напад на непријатеља који је запосео кључно подручје; на ово подручје треба стићи пре непријатеља. Отворено земљиште треба да остане неблокирано, тако да се преко њега осигура снабдевање. Ако на раскрсницама задобијете савезнике, бићете безбедни; ако у томе не успете, страдаћете. Пљачкати на тешком терену значи снабдети се залихама. Пошто се на исцрпљујућем терену не можете укопати, најбоље решење је да га што пре напустите. На затвореном земљишту изненадите непријатеља својим тактичким потезима. Ако се војска нађе на смртоносном земљишту, сваки војник ће се борити сам од себе. Стога је речено: „Доведите војнике до смртоносног места и они ће преживети."

Некада давно, они за које се сматра да су били способни ратници онемогућавали су противнику да одржава везу између првих борбених линија и позадине; онемогућавали су му да одржава сарадњу између великих и малих јединица; спречавали су његове војнике да једни другима притекну у помоћ; спречавали су међусобну сарадњу виших и нижих официра; онемогућавали му да регрутује нове војнике; спречавали га да успостави склад међу својим армијама. Нападали су када су прилике биле повољне, а мировали кад им околности не би ишле наруку.

Правили су измене да би збунили непријатеља, нападали га час на овом час на оном месту, застрашујући његове војнике и уносећи пометњу у његове редове, не остављајући му тако довољно времена за смишљање планова.

Ако се запитате како да изађете на крај с добро организованом непријатељском војском која се управо спрема да вас нападне, решење је у томе да ви први заузмете оно до чега је непријатељу стало и тако га натерате да прихвати ваше услове.У рату је најважније бити брз, користити грешке непријатеља, кретати се путевима на којима вас не очекује, напасти га онда кад није довољно будан.

Под овим се подразумева да се морају искористити непријатељева неприпремљеност и његова непроницљивост или неопрезност, и то што је брже могуће, јер ко оклева не постиже циљ.

За војску која напада основно је да, када зађе дубоко у туђу територију, наступа складно тако да је противник не може победити.Пљачкајте плодну земљу, и војсци неће недостојати хране. Водите рачуна о своме здрављу и избегавајте непотребна узбуђења; прикупите своју енергију и снагу. Не дозволите свом непријатељу да проникне у вашу стратегију и открије ваше планове о покрету трупа.
Прикупите најубојитији део своје енергије, сачувајте преосталу снагу, држите у тајности распоред својих трупа, не дозволите непријатељу да дозна ваше планове и чекајте прилику да га нападнете тамо где је најслабији.

Ако се војска нађе у безизлазној ситуацији, војници ће радије погинути него бежати. Они који су спремни да умру, способни су да учине све. Тада ратници дају све од себе. Ратници који се налазе у смртној опасности не осећају страх. Када немају куда да иду, они чврсто стоје. Када су дубоко у туђој територији, упућени су једни на друге. Ако немају други избор, они ће се борити и рукама и ногама.У оваквој ситуацији војници су на опрезу и када им се то не нареди, одазивају се без икакве принуде, наклоњени су своме генералу сами од себе, имају поверења у њега и када се то од њих не захтева.

Под тим се подразумева да у смртној опасности и војници и официри имају исти циљ, па стога војници сами од себе бивају опрезни, сами од себе долазе у строј и без икаквих услова или захтева верују своме генералу.

Забраните празноверна наклапања о лошим предзнацима и тако ћете војску увек одржати на окупу. Ваши војници нису превише имућни, али то није зато што презиру материјално богатство. Ако су спремни да умру, то не значи да не желе дуг живот. Оног тренутка када издате наређење за покрет, они лију сузе.Успешно ћете водити рат ако будете реаговали брзо попут змије која узвраћа ударац репом када је ударе по глави, узвраћа ударац главом када је ударе по репу а када је ударе по средини, узвраћа и главом и репом.

Ово је метод који се примењује у борби. Брзо узвратите када сте нападнути. Приручник о осам класичних борбених формација каже: „Претворите позадину у фронт, а фронт у позадину; имајте четири главе и осам репова. Нека вам глава буде на било којем месту, и кад непријатељ продре међу вас, можете својој средишњици притећи у помоћ и главом и репом."

Може се поставити питање да ли се јединице могу оспособити да реагују брзо попут змије? Наравно да могу. Чак и они који се међусобно не подносе, помоћи ће једни другима ако се нађу у заједничкој опасности.

До овога долази стицајем околности.

Стога се не треба поуздати само у привезане коње и укопане двоколице.

Коњи се привезују да би се спречило померање линије сукоба, двоколице се укопавају да би возила мировала. Међутим, чак ни ово није довољна гаранција и узданица. Неопходно је прилагодити се променама, довести војнике у смртну опасност тако да се боре сами од себе и помажу један другоме као брат брату – то је пут ка избављењу и сигурној победи.

Утврђивање важећег стандарда храбрости је тао организације. Успех ударних и маневарских трупа зависи од конфигурације терена.

Ако имате повољну конфигурацију терена, можете победити противника чак и уз помоћ маневарских, нејаких трупа – да и не говоримо о ударним, јаким трупама. Конфигурација земљишта је та која нам омогућава да на прави начин употребимо и јаке и нејаке трупе.

Стога они који су вични ратовању успостављају добру сарадњу унутар групе, тако да командовање групом бива исто што и командовање појединцима који немају други избор.Генерал мора бити смирен и загонетан, праведан и уздржан.

Он смирено планира и добро крије своје планове тако да их нико не може открити. Он поступа праведно и уздржано тако да му нико не може ништа замерити.
Он својим војницима не открива своје намере и планове.Он мења своје методе и планове да други не би знали шта он, у ствари, ради. Мења места свога логоровања, креће се заобилазним путевима и тако заварава траг.

Победићете ако од других сакријете своје праве намере. Велики Мудрац с Беле планине је рекао: „Обмани се у рату не прибегава само због тога да бисте заварали свога непријатеља, већ да бисте заварали и властиту војску и навели је да вас следи без питања."

Када војсковођа одреди циљ, он бива попут онога човека који се попне високо и потом одбаци лестве. Када војсковођа одведе своју војску дубоко у непријатељску територију, он из ње ослобађа скривену снагу. Он спаљује своје чамце и разбија своје лонце, тера своје војнике напред као стадо оваца, не говорећи им куда их води.Задатак генерала је да сакупи војску и доведе је у ситуацију која је опасна по живот. Он мора проучити начине прилагођавања различитим типовима земљишта, предности сабијања и ширења трупа, законитости емотивног реаговања и утицаја средине.

Под добрим и лошим странама сабијања и ширења трупа подразумева се да људи обично мењају своје расположење у зависности од конфигурације терена.

Основно је правило да војска која продре дубоко у територију непријатеља обједињује своје редове, док војска која тек пређе границу непријатељске земље лако пада у расуло. Када у ратном походу пређете границу непријатељске земље, налазите се на граничном подручју. Када је земљиште на којем се налазите приступачно са свих страна, то је отворено подручје. Када уђете дубоко у територију непријатеља, то је тешко земљиште. Када зађете плитко у непријатељску земљу, налазите се на лаком земљишту. Када не постоји могућност повлачења а пред вама су уски теснаци, налазите се на затвореном земљишту. Када су вам сви путеви затворени, налазите се на смртоносном земљишту.Ја бих на раштрканом земљишту ујединио трупе. На лаком земљишту бих одржавао везу међу јединицама. На кључном терену бих убрзао њихово кретање. На раскршћима бих водио рачуна о одбрани. На отвореном терену бих ступио у чврсте савезе. На тешком терену бих обезбедио непрекидни доток снабдевања. На исцрпљујућем земљишту бих их терао да што брже иду напред. На затвореном земљишту блокирао бих пролазе. На смртоносном земљишту рекао бих им да нема наде у спас.Према томе, психологија војника је таква да се бране кад су опкољени, да се боре ако се борба не може избећи и да слушају наређења у екстремним ситуацијама.

Тек кад их непријатељ опколи, војници показују спремност да се бране и боре за победу. Када се нађу у безизлазној ситуацији, они се сложно бране.

Стога они који не познају планове својих суседа, не могу правовремено ступити у савезе. Они који не познају одлике терена, не могу водити своје трупе. Они који не користе помоћ локалних водича, не могу искористити предности земљишта. Способни генерали морају добро познавати све ове услове.Када војска коју предводе способни генерали нападне јаку државу, она спречава непријатеља да окупи своје снаге. Она својом силом надвладава противника и спречава његове савезнике да му прискоче у помоћ.

Ако сте способни да откријете планове свога непријатеља, искористите предности које вам пружа терен и противника доведете у безизлазну ситуацију, чак ни снажна држава неће моћи окупити довољно велику војску да би вас зауставила.
Према томе, ако не иступате против савезника нити идете у прилог развоју туђе моћи, већ водите рачуна само о томе како да сами задобијете што већи утицај, застрашујући своје противнике, можете да заузмете непријатељске градове и поразите непријатеља.Делите награде мимо уобичајених правила, издајте наређења која још нисте издавали.

Делите награде према заслузи, а не на основу већ донетих правила. Износите своја предвиђања тек пошто добро осмотрите непријатеља, не руководећи се неким устаљеним системом.

Нека ваша војска буде попут једног човека. Дајте вашим војницима конкретне задатке и не држите им говоре. Предочите им предности, али им не окривајте могуће опасности.

Поведите их у борбу не говорећи им о својој стратегији. Реците им оно што је за њих повољно, а прећутите могуће опасности. Ако се истина сазна, ваша стратегија ће доживети неуспех. Ако је војска забринута, у њене редове ће се увући неодлучност и страх.

Суочите их с потпуном пропашћу и они ће преживети; доведите их на смртоносно земљиште и они ће остати живи. У таквим околностима војници су способни да претворе пораз у победу.У рату морате убедити непријатеља како идете наруку његовим плановима. Ако концентришете своје снаге против непријатеља, можете убити њиховог војсковођу и с удаљености од хиљаду километара. На овај начин успешно ћете остварити свој циљ.

Прво испуните њихова очекивања, а потом им побијте војсковође – тако ћете успешно постићи свој циљ.

На дан објаве рата, затворите границе, прогласите све пасоше неважећима и не примајте изасланике.Од војне команде захтева се највећа могућа озбиљност.

У припремној фази под озбиљношћу се подразумева да војна команда своје планове мора држати у строгој тајности.

Када противник открије своје рупе, нападните без оклевања. Заузмите први оно до чега је њему стало, и вешто предухитрите његове намере. Одржавајте дисциплину и прилагодите се непријатељу да бисте осигурали победу у рату. Зато у почетку морате бити стидљиви као девојке да би вам непријатељ показао своје слабости, а потом кренути брже од зеца тако да вам противник не може одолети.

12. Напад ватром

Постоји пет начина напада ватром: спаљивање људства, спаљивање залиха, спаљивање опреме, спаљивање складишта и спаљивање запаљивим пројектилима.За напад ватром морају постојати одговарајући услови и одређена средства. Погодни услови за подметање пожара су када је време топло и суво и дува јак ветар.Приликом напада ватром најважније је искористити пометњу која настаје у таквим ситуацијама. Кад подметнете пожар унутар непријатељског логора, одмах дејствујте и споља. Ако приликом избијања пожара непријатељски војници остану присебни, сачекајте – нипошто не крећите у напад. Када се пожар распламса, крените у напад ако је то изводљиво, а ако није, сачекајте.

Пожар се обично подмеће да би се изазвала пометња у непријатељским редовима и тако створила могућност за напад.

Када можете подметнути пожар и изван логора, не морате чекати повољну прилику да га подметнете изнутра – подметните пожар када вама то одговара.Ако се пожар шири у правцу дувања ветра, не нападајте уз ветар.

Није добро нападати у правцу из којег долази ватра, јер се непријатељ у таквим околностима бори до последњег човека.

Ако ветар дува током дана, стишава се током ноћи.

Ветар који дува дању не дува ноћу, а ветар који дува ноћу не дува дању.

Војска мора знати који од пет напада ватром може да се изведе у одређеној ситуацији, и да се тога зналачки придржава.

Није довољно само знати како се непријатељ напада ватром, мора се познавати и начин одбране од напада ватром.

Дакле, онај ко напада уз помоћ ватре је интелигентан, а онај ко напада уз помоћ воде је јак. Вода може непријатеља раздвојити, али му не може уништити залихе и средства.

Водом можете расцепкати редове непријатељске војске, тако да она буде раздељена по мањим групама и слаба, а ви на окупу и јаки.

Добити битку или успешно освојити неко непријатељско упориште а не наградити оне који су за то заслужни, води лошој срећи и знак је ускогрудости. Стога се каже да просвећени владари цене заслугу, а добри генерали је награђују. Они не окупљају војску без добрих изгледа за победу, не крећу у рат ако то не иде у прилог њиховој држави, не боре се ако нису угрожени.

Оружана борба има лош предзнак. Рат је пун опасности. Потпун пораз мора се спречити по сваку цену. Војску не треба мобилисати ако за то не постоји довољно добар разлог – рату се прибегава само у крајњој нужди.

Владар не сме покренути своју војску из пуког гнева, а генерали се не смеју упуштати у борбу само због тога што су кивни. Борите се само када је то у вашем интересу, а ако није, одустаните. Гнев и кивност ће проћи, али уништена држава се не може обновити и мртви не могу васкрснути. Стога ће просвећени владар бити опрезан, а добар генерал ће умети да се суздржи. На овај начин држава ће бити безбедна, а војска сачувана.

13. О Шпијунима

Када се покрене велика војска и рат одужи унедоглед, држава ће осиромашити а народ ће бити исцрпљен. Није човечан онај ко се прво не обавести о стању прилика у непријатељској војсци и ко своје обавештајце добро не награди. Такви генерали нису способни да воде војску и служе својој држави. Они се не одликују особинама које су потребне да би се остварила победа. Паметан владар и мудар генерал побеђују уз помоћ ваљане обавештености и доброг предвиђања.Предвиђање није дар који долази с неба нити на основу ранијих примера или путем прорачуна. Предвиђање се изводи на основу података до којих долазе они који добро познају прилике непријатеља.Постоји пет врста шпијуна: локални шпијуни, унутрашњи шпијуни, преобраћени шпијуни, жртвовани шпијуни и преживели шпијуни. Када свих тих пет врста шпијуна раде истовремено, нико им не може ући у траг – овакав метод је генијалан и од непроцењиве користи за свакога владара.Локални шпијуни се врбују из редова домаћег становништва. Унутрашњи шпијуни се врбују из редова непријетељевих службених лица. Преобраћени шпијуни се врбују међу непријатељским шпијунима. Жрвовани шпијуни су они којима дајемо нетачне податке да бисмо завели непријатељске шпијуне. Преживели шпијуни су они који се врате с подацима.

Међу службеницима непријатељске државе постоје они који се могу поткупити тајним каналима да би се од њих добила обавештења о стварним приликама у њиховој земљи и плановима који су уперени против вас. Они такође могу послужити за стварање неслоге и раздора у непријатељским редовима.

Стога у војсци шпијуни уживају највеће поверење, бивају најиздашније награђени и њихов идентитет се чува у најстрожој тајности.

Незадовољни шпијуни могу прећи на страну непријатеља.

Да би вам шпијуни били од користи, морате се према њима опходити мудро и паметно, хумано, праведно и истанчано. Ово је врло важно, јер шпијуни могу бити од помоћи у свакој ситуацији.

Сваки проблем, да би се решио, захтева одговарајуће предзнање.

Ако се неки тајни план прочује унапред, треба погубити и шпијуна и оне којима је он о томе говорио.Кад год намеравате да нападнете неку војску, заузмете неки град или убијете неку особу, морате прво дознати имена противничких генерала, њихових ађутаната и официра, чувара капија и личних одаја. Ово морате дати у задатак својим шпијунима.

Кад год се спремате за напад или борбу, морате прво дознати какве су способности оних који служе непријатељу, па се сходно томе можете и поставити према њима.

Морате открити непријатељске шпијуне, поткупити их и придобити на своју страну, тако да од њих направите преобраћене шпијуне. На тај начин доћи ћете и до потребних информација о томе кога да врбујете као локалног и унутрашњег шпијуна. Локални и унутрашњи шпијуни ће вам помоћи да убаците жртвене шпијуне с лажним подацима. Све ово ће омогућити преживелим шпијунима да успешно обаве своје задатке.Неопходно је да владар у потпуности буде упознат с радом свих пет врста шпијуна, а то може једино преко преобраћених шпијуна. Стога се с преобраћеним шпијунима мора лепо поступати.Дакле, само изузетан владар и мудар генерал, који умеју да употребе најинтелигентније људе као шпијуне, могу остварити велике успехе. Шпијунажа је незаобилазни део ратовања, и сваки потез војске заснива се на њој.

Војска не може успешно ратовати без познавања стварних прилика у којима се налази непријатељ, а до података о овим приликама може се доћи само преко шпијуна.

Крај