РАСНО ПОРЕКЛО И НАЈРАНИЈА РАСНА ИСТОРИЈА ЈЕВРЕЈА

 РАСНО ПОРЕКЛО И НАЈРАНИЈА РАСНА ИСТОРИЈА ЈЕВРЕЈА

by Eugen Fischer

Сврха овог текста није пружање новог антрополошког материјала, већ напросто констатовање неких запажања са становишта расног истраживања која се тичу биолошког аспекта порекла Јеврејског народа. Овом приликом ћемо занемарити изворна испитивања историјских и филолошких научних пројеката – они нису предмет интересовања аутора. Због тога, изворне напомене су у потпуности изостављене. Питање порекла једне, партикуларне, садашње расе људи обухвата две врсте појава које су заправо, блиске једна другој; прво је питање места, времена, и изнад свега, спољних околности које доводе до стварања расе, и друго, питање иницијалне расне форме и њених индивидуалних ступњева развоја од ове иницијалне форме кроз време, до садашњег стадијума. С обзиром да се ради о развоју кроз далеку прошлост, почетна разматрања која се тичу околине и самог развитка, могу да се сагледавају једино индиректно. На друга питања која се тичу прошлих форми расе може се одговорити само ако су стицајем срећних околности, остаци из прошлости сачувани. Због тога, у истраживању порекла једне специфичне расе, наше сазнање порекла раса у суштини мора бити укључено у ово истраживање, а након тога, то наше знање треба се применити на ту посебну расу, с тим да се у обзир морају узети географске и хронолошке околности.

Генерално, значај селекције и прилагођавања околини порекла (у овом случају праисторијски Блиски Исток), биће од велике важности, не само у време стварања, већ и током каснијег развитка. Отуд, након ових општих разматрања волео бих да опишем трагове праисторијског човека у Палестини. Све ово има утицај на питање до које мере народ који сада ступа на сцену историје, као Семити а тада Јевреји, потиче од тог праисторијског човека. Једино тада се расна историја Семита може сазнати, и аутентична расна композиција Јевреја и апсорпција потоњих расних елемената у Јеврејску нацију могу се појаснити уназад све до времена изумирања јеврејске државе.

Успели смо да разумемо порекло људских раса тек након што нам је хумана генетика добавила апсолутни доказ да су све људске расне карактеристике у ствари генетске, и једино такве карактеристике. Ово је доказано истраживањем међу-расног мешања, којим је показано, ван сваке сумње, да се тражене карактеристике преносе без изузетка у сагласности са Менделовим законима генетике (Мендел, Грегор Јохан, 1822 – 1884, Аустријски фратар, чији је експериментални рад основа модерне теорије о наслеђивању, прим. прев.), и то у првој и другој генерацији ових „мешанаца“ (потом, наравно, и у следеће генерације). Ове расне карактеристике, као уосталом и све наследне карактеристике, се тако базирају на индивидуалним, посебним генетским предиспозицијама, које се називају „фактори“, чије основе називамо „генима“. У том смислу научили смо да, као што је био случај и у свим другим наследним карактеристикама, наследне предиспозиције дозвољавају известан простор деловања за њихову реализацију у тренутном развитку, па чак и у питању расних наследних карактеристика. Унутар овог простора за деловање, околина има утицај на даљи развитак. Простор за реакцију је последица прилично интензивних разноликости у случају наследних карактеристика, укључујући и расне карактеристике.

Када су у питању тзв. крвне групе на пример, овај простор практично не постоји, с обзиром на наша досадашња сазнања. У случају телесне висине, постоји велики број варијација. На пример, особа на наслеђује висину од 1.70 метра, већ „високу грађу“. Да ли ће та особа потом бити висока 1.66 или 1.82 метра, или наследних 1. 70 метра, зависи од околине. Поврх тога, наслеђује се тенедција ка висини, без обзира да ли се достигне доња или горња генетски могућа граница висине.

Утицај околине, као такав, се никада не наслеђује. Расе су групе људи са посебним наследним предиспозицијама које су чисто наследне, и које мањкају у другим расама. Свака раса, наравно, поседује наследне предиспозиције које су такође присутне у неким другим расама, и, на крају, оне наследне предиспозиције које су присутне у свим људским бићима.

Због очигледних разлога, мора се посебно нагласити да су менталне наследне предиспозиције међу оним које су специфичне за једну расу. Поседујемо врло јаке доказе да се менталне и психолошке карактеристике у сличној мери базирају на наследним предиспозицијама као и физичке карактеристике, нормалне и патолошке. (Ово не говори ништа о менталним и психолошким аспектима per se и њиховом односу са телесним предиспозицијама). Ова реченица се изгледа односи на корелације типова тела са психолошким карактеристикама које су, као такве, презентоване и радовима попут Körperbau und Charakter, 1921, Ернста Кицмера, или радовима В. Х. Шелдона – преводилац.

Оно што је изнад речено, а што се тиче области реакције, се односи како на менталне предиспозиције, тако и на телесне. Унутар ове области постоји ефекат образовања, и ефекат околине. Према томе, раса је скуп непроменљивих карактеристика физичке и ментално-психолошке врсте, одређених генетским саставом. Раса није нека просто одређена врста тела, нити је то обична разлика која се може уочити између неких група људи на основу пар спољних карактеристика. То је посебна биолошка јединица која је настала неким посебним, уређеним процесом унутар генетске масе, која је јасно генетски одвојена од других таквих маса. Процеси који воде њеном стварању већ су нам познати из опште студије о генетици. Веома је тешко, а често и немогуће, истражити и описати посебан развитак у посебном случају једне специфичне расе.

Наше идеје о пореклу раса морају започети презентовањем чињенице о недиференцираности изворне људске расе. Као што се све посебне врсте животиња у дивљини не разликују, и као што их можемо видети, углавном у минорним варијацијама које се тичу величине и боје у случају да настањују велики географски простор, тако је и најранији човек имао форму која се није битније разликовала, географски гледано. Тренутно не може бити никакве детаљне дискусије доказа које нам износи морфологија, физиологија, психологија и патологија. Ова људска раса је, према томе, имала сличну залиху генетског материјала и, изузев у случају индивидуалних наследних линија, униформну залиху генетских фактора. Као што је претходно речено, генетски фактори per se су независни од фактора околине које могу деловати на тело. Ипак, гени нису сасвим и потпуно заувек непроменљиви. Постоје промене, премда ретке, индивидуалних гена, које називамо мутацијама. У општем смислу, не знамо који су њихови узроци. Вештачким путем можемо створити мутације путем Х-зрака, као и помоћу неких отрова (у случају извесних биљака). Оне су, скоро увек, патолошке. У природи углавном срећемо случајеве мутације које се дешавају без икаквог видљивог разлога. Тако се, рецимо, јављају албино-примерци (бели јелен, бели слепи миш, бели кос, и беле домаће животиње). Када су у питању људска бића, такође, постоје мутације, и то у свим расама. У случају животиња које живе у дивљини овакве мутације бивају елиминисане путем природног, суровог процеса истребљења.

Једине животиње које се деле на бројне расе, као што је човек, су домаће животиње. Расне карактеристике ових животиња су исто тако наследне као код људских бића, што је помоћу расног укрштања и доказано. На овом месту нећемо улазити у детаље ове изјаве. Чињеница да су све расне карактеристике наших домаћих животиња анатомски и генетски прилично аналогне расним карактеристикама човека, које можемо уочити на пример, у разлици плаве, смеђе, црвене или црне боје косе код људи, насупорт боја код коња, волова, паса, и слично. Коврџава, равна или јака коса одговарају истим формама код домаћих животиња. Патуљаста висина, висока телесна грађа, облик усана, носа, боја очи и све сличне расне разлике присутне су, како код људи, тако и код домаћих животиња. Слично стоје ствари кад су у питању најситнији детаљи структуре ткива. Разне врсте домаћих животиња могу настати захваљујући чињеници да мутације које су се „спонтано“ јавиле, нису елиминисане, већ су одржаване вештачки од стране одгајивача. Постоји прилично јак доказ да живот у домаћим условима проузрокује јављање бројних мутација променом нутриционих фактора, температурним и репродуктивним условима, што је супротно условима живота у дивљини. На тај начин настајале су неке врсте домаћих животиња – селекцијом и комбинацијом. Треба нагласити да њихове разлике нису искључиво спољне или физичке природе, већ такође и физиолошке и психолошке природе. Ово значи да су метаболички процеси, ментални капацитет и карактеристике потпуно расно различите у случају разних домаћих животињских врста. Ово се, уједно, базира и на мутацији и њеном одржавању у наредним поколењима ових животиња.

Стварање људских раса мора се, исто тако, заснивати на истим законима, јер су и људски гени у основи аналогни. Након што је човек постао човек, на самом почетку цивилизације, са употребом ватре и њеном потоњом широком применом у процесу исхране, са појавом језичне комуникације, разних алата, социјалних институција, човек живи, са биолошког аспекта, у условима који потпуно одговарају оним које имају домаће животиње. У том смислу, јавиле су се бројне мутације. У овом случају избор и ћудљивост природе преузимају улогу свесног одгајања разних раса домаћих животиња. Одабирање и одгој спољним факторима такође у прво време нису изостајали. У исто време, човечанство је мигрирало у групама са места свог постања, преко целе Земље. Ниједан сисар није у овом смислу једнак с човеком. Стални ризик привикавања на нове услове живота, који су у многим случајевима били тотално различити од оних почетних, сигурно су имали огроман селективан ефекат, и избрисале оне нежељене мутације. Изолација индивидуалних група емиграцијом је по први пут учинила могућим очување генетских промена које су се јавиле у склопу с ефектом природне селекције.

Ове идеје, које су преточене у добро-потковану теорију на основама запажања на домаћим животињама, потврдиле су се у пуној мери на остацима скелета који потичу из најранијег доба човека, а остали су и до данас очувани. Из подручја порекла, на које нам указују човек из доба Јаве, и Пекиншки човек, човек у Неандерталној фази свог развитка (значи, пре последњег леденог доба), раширио се од крајњег негостољубивог севера, западног краја и јужног дела Европе, чак до самог југа Африке.

Ипак, људска форма, до мере до које можемо одредити, је у ово време још увек била униформна. Надаље, ова се форма такође јавља на самом тлу Палестине. У време последњег леденог доба, то јест при његовом крају, наредни миграциони талас прекриће цео свет.

Било како било, стварање раса је већ било започето, и налази нам указују на разлике у облику лобање, фацијалне форме, и висине, које можемо сматрати за расне разлике. Још од овог времена, човечанство се дели на расе. Вероватно се може претпоставити да су те разлике још више дошле до изражаја, и ојачане током трајања одређених периода.

Процеси који воде до развитка раса и, на тај начин, појаве мутација су изолација племена услед миграције, повећање појава мутације услед културних утицаја (доместикација), промена климатских и других ефеката околине путем миграције и променом ледених и пост-ледених доба, адаптација процесом селекције, еволуција и разитак, или изумирање. Тако, разнолика природа раса, по својој прилици, зависи од врсте мутација на једној страни, и феномена одабирања и прилагођавања, на другој. Неке менталне и психолошке карактеристике ће бити одлучујући фактори у овом смислу, чак и ако су, природно, физичко здравље, ефикасност у адаптацији околини физиолошким развитком одувек били апсолутни предуслов за раст и развитак посматране расе. Једино на овај начин можемо објаснити ово изузетно прилагођавање многих раса својој околини. Размишљам, на пример, о посебној адаптацији Бушмана животу на песку њихове пустиње и прерије; о њиховој оштрини чула, о њиховој способности да издрже без хране и воде, и да се крећу под врелином Сунца и спарином, а на другој страни о њиховом мањку способности за „седеће“ послове, и било каквих других менталних достигнућа.

Расе склоне миграцијама са одређеним менталним способностима и упоредо већим псхикичким капацитетом, отићи ће из крајева неповољних за живот и препустити их нижим расама, али ће на пример, када их задесе климатске промене ледених доба, постати вичне борби, и тиме прерасти у посебну расу коју одликује јак карактер, унутар изузетно селективних процеса под неповољним условима околине, као што владају непосредно поред линије вечног леда, и тиме ступити у борбу за голо преживљавање.

Нордијска раса је пример такве расе. Тако, интеракција између генетског склопа менталне и психичке природе добијеног променама (мутацијама) и дејством околине, са њеним селективнимефектом, прозиводи специфичну природу одређене расе. У том смислу, постаје опште јасно да се расе из једне гране могу развити на тотално другачији начин услед ових околности, док друге расе могу постати сличне једна другој иако нису блиске у генетском смислу.

Индивидуалне карактеристике психичке и менталне природе, штавише, могу се јавити независно једне од других одговарајућим мутацијама и селекцијом на разним локацијама људске расе. (Ово се без проблема може демонстрирати у случају неких физичких карактеристика.) Овај преглед показује како се о пореклу раса сасвим добро зна, у општем смислу. Основни аспекти теорије раса су утврђени. С друге стране, огромни, и у великом броју случајева нерешиви проблеми, јављају се у трагању порекла једне јединствене, посебне расе унутар општег система. Заправо, поседујемо мање-више комплетну слику само о једном случају; то је порекло Западнофалијске (Фалидне) врсте Нордијске расе, од Кро-Мањонске расе из доба касног Палеолита. Поседујемо фосилне остатке са мањим недостацима све до представника садашње популације. У случају свих других раса, претходници из леденог и пост-леденог доба не могу се са сигурношћу одредити, или су пак, потпуно непознати. Чак је и место порекла, а тако и спољни услови и процеси селекције, у већини случајева тешко одредити, и претпоставља се са неким степеном вероватноће. Ово је такође случај с једним питањем које се пред нас поставља, а које се тиче порекла оних раса које су биле, и још увек су, носиоци Семитских цивилизација, и према томе порекла Јевреја. Ово питање нас, на самом почетку, води не само у Палестину, када говоримо о географском региону, већ и у земље око Тигра и Еуфрата, од Персијског Залива све до Јерменских висоравни и Мале Азије, и јужно до Арабије све до Египта. Пошто знамо да Семитски народи нису мигрирали на своје касније пребивалиште све од давних историјских времена, остаци лобања у Палестини који потичу из ранијих времена су од велике важности за нас, у смислу испитивања расног порекла, али само до мере до које нам пружају податке који се тичу налажења основе која је потом била апсорбована освајачима који су имигрирали. У Палестини налазимо остатке људских скелета који потичу из времена пре почетка последњег леденог доба. То су познате, такозване Галилејске лобање са Табоне из Кинеретског мора, и неки остаци који потичу планине Кармел. То су остаци човека из групе Неандерталаца, људске форме која претходи садашњем човеку. Иако су ово само оскудни остаци, бројна налазишта кремена који потичу из овог времена са разних локалитета овог подручја су доказ да је овакво људско биће насељавало цело ово подручје. Ово налазиште није географски изоловано. Можемо претпоставити да се овај човек простирао све од Блиског Истока и Северне Африке, до Европе. Овим налазиштима из Палестине, најближа слична су неки остаци зуба са Малте, и даље на запад, лобања Неандерталца из Рима. Северно, Палестински налази су слични лобањи из Подкумока северно од Кавказа. Одатле, налазишта се простиру западно до Моравске области, Хрватске, централне и западне Европе. Међутим, ова врста човека није била апсорбована унутар касније Источне популације; барем за сада немамо разлога за такву претпоставку. Ова врста људи је можда изумрла или емигрирала, или је можда била замењена каснијим врстама током наступајућег леденог доба. У сваком случају, не знамо ништа о овим каснијим формама. За време леденог доба које се потом јавило, када су Кро-Мањонска и друге расе живеле у Европи ( и не само у Европи јер је Кро-Мањонска раса такође живела и у северној и источној Африци), за време овог периода током којег је цела Европа била прекривена ледом изузев уског централног појаса, није постојала нити Сахара нити пустиње Арабије и Блиског Истока Ово је било плодно земљиште унутар јужног кишног климатског појаса који је зависио од дебљине леденог покривача. Тако, постојала су изузетно велика подручја на којима су племена која су имигрирала, могла формирати расе. Штавише, током периода од, рецимо, четрдесет хиљада година, овај регион је претрпео погоршање климатских услова које није било уједначено, већ се мењало са периодима опадања температуре. На сцену је ступио процес спорог исушивања земље, све до времена садашњег стварања пустиња. Ради се о последњим преобликовањима земље, као што је стварање плодног тла услед поплава дуж доњег тока Тигра и Еуфрата, и коначно исушивање многих Арабијских река, које су остала у сећању првобитног човека кога је забележила историја. Ова преобликовања су забележена у списима Сумера, касних Вавилонаца, Јевреја, и других. Оно што нас на овом месту интересује, десило се након овог периода. Налази који су хронолошки најближи оним са Палестинског тла о којима смо претходно говорили потичу из каснијег Каменог Доба, када је човек поседовао домаће животиње, а уједно и средства за рад од углачаног камена, када је обрађивао земљу и знао за уметност обраде керамике. Као једно од најважнијих налазишта, споменуо сам Гезерско (које се нлаази између Јерусалима и обале), где се налазе сачувани остаци људских скелета. Ипак, ови су остаци прилично раштркани. Ови људи, по оном што можемо закључити на основу пар скелета, били су слабе грађе и долихоцефалични. У највећем броју случајева, након њихове смрти били су кремирани. Чак и у овом примеру, културни остаци нам показују да је ова насеобина била у великој мери раштркана по целом региону. Не знамо ништа што се тиче њихове културе и језика. Ово се подудара хронолошки са временом у коме се јављају прва налазишта Бандкерамике и Шундкерамике (Неолитски стилови у грнчарству који се карактеришу украсима састављеним од прстенова или отисака жице) у централној Европи. Можемо класификовати ове људе из Гезера као припаднике Медитеранске расе (овај назив је прикладнији од назива „Западњачки“, који преферира Гинтер; ова два појма би требали имати исто значење). Модерна етнологија говори нам да су цела северна ивица Африке, као и јужна Италија, велика Медитеранска острва и Иберијско полуострво, и чак Атланске обале јужне Француске и Енглеске, била насељена овом расом пре доласка Индо-Германских народа. Иако ово није доказано, све чињенице иду у прилог, а ниједна против, претпоставке да је Медитеранска раса пореклом са ширкоих терена северне Африке, која је била прилично повољна за живот током леденог доба, као што смо већ нагласили. Ова се раса раширила према западу и према истоку, преко Блиског Истока, чак до западне Индије. У Индији откривена су значајна налазишта која припадају овој раси. Унутар овог великог подручја, могле су да настану посебне гране ове расе, на начин који смо претходно описали. Претпостављам да је један посебан и специфичан регион био Арабијско полуострво, регион који је просторно ограђен Црвеним Морем и Персијским Заливом, који се у то време простирао далеко на север. Као резултат климатских промена овог региона, врло је вероватно да се унутар њега развила посебна раса, која има исте корене као и Медитеранска раса; њу сам пре много година називао „Оријенталном“ расом. Овај термин је сада у општој употреби. Током година када је ледено доба било на измаку, што је био период који се у овом подручју одликовао смањењем нивоа падавина и влаге, и променом шумовитог и отвореног земљишта у прерије, па чак и пешчане пустиње, овај народ чије порекло из леденог доба нам је непознато, морао је да се прилагоди на ове нове климатске услове. Овде, на овом огромном пространству, услед климатских промена које су сигурно биле различите од места до места, могле су се формирати наступајуће генерације природном селекцијом, у корист одређених мутација. Ово се догађа на начин на који сам описао порекло „Оријенталне“ расе из једне гране прото-Медитеранске расе, а која води порекло из ових крајева. „Оријентална“ раса, са специфичним обликом носа, очију, бојом коже и косе, и свим другим карактеристикама које су јој специфичне, унутар овог географског подручја попримила је своју форму. И услед ових карактеристика, овде је створен овај психолошки тип расе, адаптацијом на релативно сиромашан начин живота, и формирањем менталних капацитета за стварање цивилизације која се базира на сточарском, полу номадском начину живота. Заиста, данас на разитак ових људи гледамо на начин на који би спортским или примитивним ловцима приписивали тежњу да остану на једном месту, узгајајући животиње и покушавајући да по први пут засеју семе јестивих биљака на повољним местима, и с тога претпостављамо да је порекло првих покушаја обраде земље мотиком, произишло баш из ових активности. Трансформација густих шума у отворено земљиште, и потом пашњаке, дешавала се упоредо с припитомљавањем коза и оваца (пси су већ давно пре тога били припитомљени). Јавили су се први пастири, чији начин живота је подразумевао номадско сељење с места у место, али не начин живота правог пустињског номада. На плодним местима (која су касније постала оазе), насеобине се задржавају на дужи период, и наставља се обрада земље пољопривредним алаткама. У регионима где се јављало дуготрајно исушивање, од правог пустињског номада који је на том ступњу већ био формиран (као што смо видели на примеру „Оријенталне“ расе), јавила се крајња форма културалне специјализације. С друге стране, међутим, пастирски народ који има умеће обраде земље алаткама за пољопривреду и који има тежњу за настањивањем, макар оно не било трајно, достићи ће висок ниво знања обраде земље, и из њих ће настати градитељи градова и њихови становници. Чињеница да се једна веома карактеристична ментално-психолошка група развила, иако је тај процес трајао више миленијума, узима се од стране биолога као аксиом; ипак, не би било лоше истаћи је и на овом месту. Ова посебна група, која је већ била настала процесом селекције, могла би била уништена једино супротним, изузетно селективним процесом. Уопштено, постојаће током наредних векова, или чак миленијума. Ова особина је карактеристика Оријенталне расе. Надаље, каснији Јеврејски народ је очувао унутар себе остатке ових раних фаза развитка. У причама Авеља (који је био чувар стада), и Каина, који се бавио пољопривредом, заједно са причама Абрахама о његовој трговини овцама са својим зетом и о миграцијама кроз пустињу, видимо да су уједно са овим остацима, извесне менталне и психолошке карактеристике остале, и до данашњих дана имају своје последице. Ова Оријентална раса чини релативни чисти, основни склоп такозваних јужних-Семита (данашњих Арапа) који су тако једним делом на тај начин потпали под утицај правог номадског начина живота, а који су једним делом, у неком ранијем ступњу, већ доспели на место њихове насеобине. И надаље, управо ова раса је основа свих Семита који су се касније, услед многобројних потреса у преисторијским временима, раширили по Афричком тлу, и који су били апсорбовани у сам Египатски народ и многе друге Хамитске народе, у исто се време у великој мери мешајући с црнцима. Каснији, такозвани северни Семити (Асиријци, Вавилонци, Арамејци, Феничани и други), развили су се из ове исте расе. Међутим, раширили су се са свог првобитног пребивалишта и сусрели се с другачијим расним елементима с којима су се мешали, с неким више а с неким мање. Ова мешања учинила су их различитим од јужних Семита. Међу ове Семите наравно, спадају и Јевреји, које ћемо овде проучавати. Као што смо већ напоменули, за време каснијег Каменог Доба, које је почело много хиљада година након стварања раса, и након геолошких револуција, у Сирији и Палестини су се налазили људи које називамо људима из Гизе, по месту где су нађени њихови остаци. За ово време, мало северније у земљама око северног Тигра и Еуфрата, и у целој Малој Азији у висовима Ирана и чак до Хинду Куша, највероватније је била смештена једна друга раса. Ову расу означавамо просто као „Блиско Источну“ расу (Армениди, по фон Лусхану). Тренутно не поседујемо налазишта којима би доказали њихово порекло из тако удаљених времена. Претпостављамо постојање ове расе, што ћемо каснијие и показати. Не верујемо да је ова раса потекла из географског подручја о коме смо претходно говорили, али њено порекло нам је познато. Најлогичније би било тражити место њиховог порекла у централној Азији. Ово следи из посматрања облика лобање ових људи, из налазишта која потичу отприлике из четвртог миленијума пре нове ере, и из простирања извесних расних елемената. Закључак се намеће сам по себи. Може се видети да ови закључци, који се заснивају пре свега на преисторијским налазиштима лобања и алатки, и резултатима геолошких, опште биолошких разматрања, формирају солидну основу за даље истраживање, али ништа више од тога. Сада ћемо се фокусирати на друге изворе информација. У случају преисторијских налазишта, мора се споменути још једна околност. То је, да су при крају каснијег Каменог Доба, на Палестинско тло највероватније стизали и други народи. Они су правили велике камене споменике, позната камена обележја, и друго. Већ се зна о Палестинској култури мегалита, о којој се говори и у Старом Завету. Мегалитни гробови могу се наћи све од јужне Скандинавије преко целе Атланске обале Европе, дуже целе северне ивице Африке и јужне ивице Европ, широм Балканског полуострва преко Крима, чак до Кавказа. Не може се одредити да ли их је једна јединствена етничка група постављала, или да ли је обичај саме те групе био ширен. Претпостављам да је ово постављање мегалитних споменика било последица великих и смелих миграција људи Кро-Мањонске расе са северо-западних и западних крајева Европе. Сматрам да су ове миграције биле прве, након којих су се дешавале и друге пре и за време другог миленијума. Не верујем да је услед ових покрета долазило до мешања са аутохтоним становништвом; барем у највећем броју случајева. Они су дошли као војно-организовани освајачи (Викинзи!), поставили споменике, и отишли). Овај феномен је овде споменут чисто ради комплетнијег увида у целу проблематику. Уколико се жели откривање расне историје „Семита“, мора се обратити пажња, с једне стране на податке које нам пружа археологија из сјајних открића храмова и палата, сликаних радова и посуђа, и с друге стране на податке који се тичу успона и падова цивилизација и њихових миграција. У том случају, бићемо зависни од лингвистичких истраживања која нам пружају увид у давно порекло и односе између речи посебних етничких група, или бар од познавања трагова у језику која се тичу имена (Америчка аналогија је одржавање Индијанских географских појмова за места као што је Охајо, Оклахома, Мисисипи, итд). Коначно, антрополошко испитивање модерних становника подручја за које мислимо да су са њих потекли стари народи, даје нам индикацију ранијих фаза. Таква подручја су далеке долине и најнеплоднија земљишта, али такође, фигуративно речено, присуство религијских секти, племићких кругова, и других примера социјалне изолације. У Малој Азији и Јерменским висоравнима постоји пуно таквих локалитета. Антрполошка студија ових региона које је спровео фон Лусхан, помажу нам у ипитивању овог проблема. Коначно, расна историја за своју основу има налазишта лобања, и других људских остатка из раних историјских времена. Велики број ових налазишта је откривен последњих година, што нам свакако помаже. Сем ових лобања, налазимо и портрете људи које су они сами, или њихови сународнци стварали. Потребно је потпуно непристрасно испитивање, пажљива процена и знање историје и уметности дотичних људи, да би се добила правилна антрополошка интерпретација на основи ископина и налазишта цртежа људских ликова. У овом смислу, обично тврдим да се мора размотрити шта је дотични уметник „умео“, „намеравао“, и „шта му је било дозвољено“. Ипак, исправним посматрањем слика главе, уз уважавање свих горе наведених аспеката, може се добити прилично реална слика коју су нам оставили Сумери, Субаријци, Хетити, Вавилонци, Египћани. Сви ови извори нам омогућују да конструишемо следећи приближни оквир. Пре четвртог миленијума, као што је већ речено, Блиско Источна раса се раширила по целом подручју до севера и истока Палестине. Знамо ову расу, у смислу телесних карактеристика, захваљујући испитивањима фон Лусхана које је спровео на малим етничким и религијским групама, као што је то случај са Ансаријцима (Ansarijeh), Тахтадшијима (Tachtadshi), Кизилбашима (Kyzylbash) и другима, као и на примеру Лицијана (Lycians), Друза (Druzes), Маронита (Maronites), итд. Хаусчајлд и Вагенсејл су до извесне мере потврдили присуство ових врста изтраживањима унутар турске војске за време Првог Светског Рата. Штавише, ова расна слика прилично се поклапа портретима оних који су раније били познати под именом Хетити из Сендширлија, а који се данас зову Субаријци. Према томе, Блиско-Источна раса (такође знана као Арменоидна, или прото-Арменоидна била је средње висине и имала је крупну телесну грађу, тамну косу и тамне очи. Ипак, једна од главних одлика ове расе била је врло мала, издужена лобања, са прилично равним потиљком, који је фон Лусхан описао као да је „одсечен“. Грубо лице са перпендикуларним челом је под доминацијом прилично великог, грубог, упадљиво заобљеног носа. Као што се види из нама добро знаних скулптура из Сендширлија, и других локалитета, ова раса била је носилац такозване Хетитске цивилизације, или прецизније, Субаријске цивилизације. Ипак, не треба мислити да је ова Блиско Источна раса била једина на овом подручју, или да је запосела цео тај регион. Можда се чак и уселила у регион, као доминантна. Јак утисак који је фон Лусхан произвео његовим сјајним приказивањем ове расе, имао је утицај на научнике да прећутно признају и узимају у обзир једино постојање ове, и претходно описане Оријенталне расе. Сам фон Лусхан, међутим, није тврдио ништа слично. Он је успео пронаћи остатке Оријенталне расе једино у неким удаљеним местима. На свим другим локалитетима, што у ствари подразумева већи број земаља из тог региона, налазимо трагове популације која не води порекло из Оријенталне расе. Нова открића су недвосмислено потврдила присуство Медитеранске расе. Сјајни примери су налазишта из Алисара (североисточни део Мале Азије), који датирају из доба Наолита и Бронзаног Доба. Уколико је заиста Неолитска група из Гезера била такође Медитеранска, намеће се закључак да је ове Медитеранска раса била доминантна пре инвазије Оријенталне расе са југа и Блиско-Источне расе са севера. Медитеранска раса је била потом апсорбована као доминантни елемент у каснију популацију. Ова је раса била сведок каснијих огромних померања копна и воде, формирања делти Тигра и Еуфрата, померања обала Персијског Залива и времена великих поплава, које чине причу о Библијском Потопу, чију су причу скоро у потпуности.Јевреји преузели од Сумера У сваком случају, целокупна слика након свих ових разматрања изгледа јако сложено. Извесна запажања на налазишту Алисара иду у прилог тврдњи да се пре појаве ове Блиско-Источне расе коју је карактерисала мала лобања, у Малој Азији појавила централно Европска Алпино раса (Ханс Гинтер је назива ostisch – Источна, термин за који сматрам да је неприкладан) {NOTE: Krogman, Cranial types from Alisar Hüyück, Orient. Inst. Publ. V.30} За време Неолита, подручје на коме се она простирала се проширило на запад до Шпаније, док је Блиски Исток био њен источни огранак. Ова чињеница је у вези са неким лингвистичким истраживањима о повезаности језика Баскије са језицима Кавказа и Мале Азије. У вези са Сумерским питањем, такође се може наћи одговор са антрополошке тачке гледишта. Сада ћемо се са питања раса преселити на појаву првих историјски упамћених нација. У јужном делу Месопотамије заиста можемо наћи нацију Сумера, који су били први тамођњи насељеници. Ова нација за нас представља праву загонетку када је у питању њено порекло и раса. Достигнућа у конструкцији гигантских храмова и читаво уметничко стваралаштво које је одликовало Сумере је запањујуће. Са сигурношћу можемо рећи да се ова нација на том месту настанила при крају петог миленијума. Предивне ископине градова Ур и Киш пружиле су нам нека сазнања о овој цивилизацији. Као што смо већ поменули, расно порекло Сумера за нас је непознаница. У извесним докуметима, називају их „црноглавим“. Неке од лобања нађених на том локалитету имају идужену и уску форму. На сликама, престављени су огруглим изгледом главе, са кратким и малим носевима. Одликовала их је здепаста телесна грађа. Њихов језик није био Индо-Германски, нити Семитски. Неки лингвисти њихов језик смештају у групу Туранидских језика, али ови људи сигурно нису били Монголоиди. Други лингвисти пак, налазе везе њиховог језика са језицима Кавказа и јужне Европе из пре Идно-Германског доба. Са антрополшке тачке гледишта, на основу ових приказа може се представити присуство Алпинске расе. Овакав закључак изводимо само на основу претходно изложених напомена. Међутим, мора се такође предпоставити и присуство Медитеранске расе уколико се зна да је она дошла са истока, и на планинама одавала почаст својим боговима. Тако се може даље нагађати о супротном току Медитеранске расе из Индије. У сваком случају, Сумери су се населили у доњој Месопотамији, номинално као градитељи села и градова. Још у време четвртог миленијума били су константно изложени атацима лутајућих хорди. Бедуини, како их данас називамо, стално су их нападали, отимали делове њихове земље, и на крају били асимиловани од стране Сумера. Сматрам да у овим раним временима, у највећем броју ових „племена“, није постојала ниједна одређена културна форма, и да се она јавила тек касније. Тако су највероватније постојале неке мигрирајуће групе које су прошле све могуће стадијуме економских форми, у неким случајевима радило се о људима који су почињали да се насељују за стално, тражили плодно земљиште које су обрађивали користећи пољопривредне алатке; у другим примерима то су били полу-номади, који су били пастири, а било је и правих пустињских номада. Борба између свих ових форми трајала је вековима све до тренутка када је имиграција са југа била прејака, и владавина и етнички идентитет Сумера био је разбијен под дејством овог притиска. На место њих, на сцену је ступила култура Семита. С почетком четвртог миленијума, као што смо већ напоменули, Оријентална раса преселила се с југа на север са места свог порекла о коме смо претходно говорили. Упрво се на овом месту десила трансформација одгајивача оваца и земљорадника који су користили пољопривредне алатке, у првобитне становнике села, и коначно, урбане цивилизације. Свакако је овај процес развитка подразумевао и јак процес селекције у одређеном правцу. Легенде и писани трагови Сумера и Вавилонаца, Асиријаца и Јевреја дају сличне податке о борбама које су трајале хиљадама година, између надирућих група, и оних које су биле ушле у процес насељавања с једне стране, и с друге стране Медитеранских група које су већ имале своје насеобине и група Блиско Источне расе која је надирала у супротном правцу, са севера. Према томе, у самом пореклу Семитских народа Блиског Истока (северних Семита) можемо разазнати три расе. Од те три једна би, и то Оријентална раса, могла бити главни елемент која је са собом донела језик Семита, цивилизацију и психу овчарско-номадских становника пашњака. Ова је раса продрла у Блиско-Источну расу, пресудно утицала на формирање физичких и менталних карактеристика, и на крају продрла у Медитеранску расу која је већ била створена и била представник старе популације, а која је била апсорбована од стране Семитских народа (Вавилонаца и Асираца) на сличан начин као што је то било случај са Сумерима. Ипак, на овом ступњу још увек немамо комплетну слику. Историјски извори пружају нам податке о инвазијама извесних освајача другачијег порекла. То је такође од посебног антрополошког интереса за нас, и од велике је важности када је у питању целокупна слика порекла Јеврејске нације. Када је доказано ван сваке сумње да језик Хетита припада фамилији Индо-Германских језика, јавило се велико запрепашћење. Према томе, освајачи који су говорили Индо-Германским језиком су највероватније током неког времена ушли у земљу Сумера. Вероватно је постојао узак слој оних који су наметнули свој језик овој популацији. Током овог процеса, елементи језика домородаца су се спојили у великој мери са новим. Сада наравно знамо, да су створитељи Индо-Германске групе језика били људи Нордијске расе. Делови ове расе су дефинитивно били укључени у ову инвазију, која је започела пре почетка другог миленијума. Ипак, не треба замишљати те придошлице као људе претежно плаве косе и очију, или искључиво Нордијског изгледа. Пут из своје земље на Блиски Исток је био јако далек, и трајао је јако дуго, са дугим застајивањима и освајањима других земаља. До времена инвазије ипак, задржао се доминантан елемент који је поседовао карактеристике Нордијске расе. Миграција ових освајача на тако далек простор ипак није тако јединствен случај. Хиљаду година касније такође можемо уочити имиграције Трачана и Фигријаца, које су Нордијци инспирисали и доминирали, како освајају Малу Азију. Миленијум пре ових дешавања, по својој прилици је дошло до инвазије из Индије на делове горње Месопотамије, и то од стране људи који су нам знани као Митанци (Mithanni), или Манда, који су, такође, са собом носили Индо-Германски линвистички материјал. Од Хетита је потекла значајна компонента и утопила се у Семитску грану, коју налазимо у каснијој форми Израела. Амурити из Библије су исто тако потпали под утицај ових покрета који је носио Индо-Германске инфлуенце. Амурити су такође, барем у ранијим стадијумима, имали Нордијске елементе. С обзиром да су нам овде у широким цртама дати покрети раса и нација у периоду од четвртог до другог миленијума пре нове ере, сада се треба позабавити питањем порекла саме Јеврејске нације. Морам напоменути да то није задатак антрополога; ја ћу просто изложити неке чињенице, и презентовати материјал кој нам је до сада познат. Од великог броја Семитских имиграната, велики део прерастао је становнике градова, у исто време трпећи утицај мешања са претходном популацијом и апсорбовања страних елемената, о чему смо већ причали. Када ово кажемо, мислимо на Асирце, Вавилонце, Феничане, и друге. Међутим, неке друге групе наставиле су да се баве сточарством у облику мигрирајућих гонича крда, и то за јако дуг временски период, као што су то били Арамејци, овчарски номади горње Месопотамије и висова Јордана, а у истом региону то су били Јевреји, који су напасали своја стада оваца у источном делу долине реке Јордан. Они, и Моабити, Едомити и други тако су се кретали кроз целу Јорданску земљу и подручје јужно од Мртвог Мора, и на север до Сирије око 1400 године п.н.е. (Абрахам из Библије дошао је из града Ур, у Калдеји!) Арамејци су прешли на сталну формацију владавине на почетку другог миленијума, у Сирији. У почетку, Јевреји су остали гоничи крда. Ово је било време патријарха Абрахама, Исака и Јакова. Периоди повремених суша били су узрок због кога су се нека од ових племена (највероватније не сва) повукла на југозапад, и потражила боља места за испашу у горњем делу делте Нила. Крља Сети први (други владар деветнаесте династије, син краља Рамзеса првог, прим. прев.) прихватио их је у овом региону. Према томе, ово је она опресија под египатским заточеништвом, описана у Библији, која је по својој прилици, трајала све до времена док их је Мојсије повео преко мора трске и рогоза, све до оазе Кадеш у Синајском округу, негде пре 1250. године, п.н.е. Управо на овом месту су се ова племена могла спојити у расу током приближно шездесетогодишњег боравка под владавиног Мојсија. У два наврата они су се потом преселили у подручје источног Јордана (њихов број је био процењен на око 25 000), а одатле прешли на Палестинске територије. Помешали су се с људима које су тамо затекли, и који су са североистока надирали на тло Палестине. Овде су се уметнули међу Каанитским насељеницима. Као номади били су инфериорни према сељацима у много чему, али су били ментално способни да коначно изаберу вођство, и трајно се населе. Њихов дух лепо је представљен у обећању „земље пшенице и јечма, грожђаног вина, смокви и нара; великих и дивних градова које ви нисте изградили, кућа пуних свих врста лепих ствари које ви нисте купили, бунара који су ископани али не вашом руком, винограда и стабљикама маслине које ваша рука није посадила“ (према Ојербаху – Бертолд Ојербах, немачки писац из 19-ог века, чије су се приче заснивале на историји Јудаизма, прим. прев.). Ипак, мало по мало, они су придобили све ове ствари. Син равница се појавио и знао како да се прилагоди. Наравно, подразумева се да су протекли векови тешких ратова, како војних тако и у ширем смислу, економских и ратова против климе. У свему овоме, нација је еволуирала. У овом смислу, са расне тачке гледишта, нама је битно сагледавање увођења новог генетског материјала на популацију која се већ била населила, а која је била Оријентално-Медитеранско-Блиско Источног типа, од стране расе која је првобитно била чисто Оријентална. Какав је квантитативни однос ових расних типова унутар ове ново створене популације, не може се са сигурношћу утврдити. На северу лежало је краљевство Хетита; претходно смо већ говорили о њиховом расном пореклу. Њихов генетски материјал је у великој мери унет у северна племена Израела. Даље, треба споменути и присуство Амурита који су такође играли значану улогу. Земља ових људи позната је по налазиштима клинастог писма. Према сликама, посебно оних које долазе из Египта, то су били брадати људи пуни крепкости, са издуженим фацама и лобањама али без заобљених носева. Рационално размишљајући, ови људи су такође били Индо-Германи, барем у свом ранијем ступњу развоја; то јест, били су Нордијског расног типа. Стална подсећања и приче Јеврејских пророка и законодаваца су доказ да се мешање њихове крви са овим не-Семитским елементима заиста дешавало. Хорити, који се спомињу у Библији и другим изворима би могли имати исто порекло, а вероватно су се одвојили од миграција које су водиле Аријевце у Индију. Тек су се касније настанили у Палестини, и то јужно од насеобина Јевреја. Филистари су постали најважније политичко питање младог Јеврејског краљевства. Они су пристигли у Палестину највероватније у исто време када су се одигравале последње миграције Јевреја. Претходно они су насељавали Крит, а вероватно су били стационирани дуж обале Мале Азије. Њихов језик био је Семитски, али све друге индивидуалне црте њихове цивилизације указују на Индо-Германско порекло њиховог ранијег ступња. Шухардт (Schuchardt) и Макалистер (Macalister) указју на гробове који подсећају на битке око Троје, и кацигу „џина“ Голијата, на његово нагињање борби један-на-један, као и на њихову војну организацију и бројне чињенице које јасно указју на Идно-Германско порекло. Филистари су се, према томе, населили и створили Палестинску државу, која се простирала попут клина све од Јордана, и која је поделила Јевреје у два дела – северни и јужни. Борбе са њима трајале су око два века. Током једног времена једна је од ових страна била победничка, док је у другој прилици друга страна била победник, након чега се догодило спајање. Тек за време владавине Краља Саула, а посебно Краља Давида, је била коначно успостављена независност за дуг период; то је било краљевство које је чинила јужна Јудина држава и северна држава Израел, у време око 1000-те године пне. „Под Давидом је створена Израелска нација, спајањем две велике етничке групе Палестине“ (Ојербахов цитат), Јевреја и Кананита, које су биле у основи сличне једна другој у смислу расне припадности. Сада је присутна једна нација, расног састава који се може објаснити историјом њеног порекла; Оријентална раса као главна компонента, Медитеранска раса као примеса, Блиско-Источна раса као друга јака компонента, и спорадични утицај Нордијских елемената. Чињеницу да је Нордијски елемент често спомињан у овом делу не треба схватити као показатељ да је утицај Нордијске расе присутан у великом обиму! Нордијска раса је имала (и још увек има) огромну миграторну снагу и улогу освајача, али треба нагласити да је она била присутна у малом проценту, и да је Нордијска крв која је продирала јужније била јако брзо и потпуно елиминисана, и то због слабије способности аклиматизације, и прилагодљивости на друге услове. Остали су само трагови њихове културе, попут језика и неких других ствари, и то као доказ њиховог интелекта. У даљем разматрању аутентичних расних елемената потоњег Јеврејског народа, морамо узети у обзир питање утицаја Негроида. Овај фактор се, без сумње јавља код садашњих Јевреја. С времена на време могу се приметити Негроидна коса, усне, чак и ноздрве које имају Негроидни облик. Тешко је наћи објашњење за ову појаву. Није вероватно да се је прилично јака Негроидна компонента улила у Јевреје преко Египћана. Тако, за остатке Негроидне популације преисторијског и модерног Блиског Истока претпоставља се да потичу од Негроидне црте која води порекло из Индије (дакле нису у питању Афрички Негроиди). Ови људи били су ниски растом, тамне и изузетно коврџаве косе са меснатом и дебелом горњом усном. Трагови ових људи се чак и данас могу наћи у Балухистану (Baluchistan), и јужној Персији. Међутим, и ово објашњење није задовољавајуће. У крајњем случају, може се узети у обзир велики број Негроидних робова које су поседовали Јевреји, и евентуално расно мешање двају раса (пример који ово потврђује је бриљантна презентација Китела – овде се највероватније говори о чланку Герхарда Китела о расном мешању са не-Јеврејима у другом делу Forschungen zur Judenfrage, страна 30-62). Ипак, за ову расу као целину, питање утицаја Негроида није од превелике важности. На овај начин, Јеврејска нација настала је спајањем Оријенталне расе са Блиско-Источном и Медитеранском расом, уз додатак Нордијских елемената. Укрштања која су довела до стварања овакве расе нису дала потпуно униформан разултат са физичке и менталне тачке гледишта. Знамо да су физички остаци две или три расе, које су се независно развијале, спојени у једну током наследних процеса, и то путем свих могућих комбинација, дајући мешану расу са варијабилним изгледом. Уколико је удео компоненти које се спајају неједнак, и уколико процес мешања није униформан унутар целе етничке групе већ варијабилан, као што је увек случај са народима који покоравају и онима који су покорени, тада ће присуство једних гена сигурно бити заступљеније, од других. Ипак, бар што се тиче појаве и изгледа испитиване нације, то није само питање нумеричких разлика у самом генетском материјалу, већ питање наследних процеса индивидуалних црта, то јест да ли се оне наслеђују доминантно или рецесивно, или другим речима на јасан или прикривен начин. Оне црте које се неприметно наслеђују заправо дају се уочити у расној мешавини, и потом оне не могу бити елиминисане (сем уколико се неки специјални услови не појаве). Код Јеврејског народа, на пример, можемо једновремено уочити Оријенталне и Блиско Источне назалне и све друге прелазне форме. Ипак, опажамо присуство Медитеранске и повремено Негроидне, као и Нордијске форме. Овде морамо споменути повремено присуство плаве косе код старих Јевреја, не само код данашњих. (Белешка – заправо, Ленц је показао да се присуство плаве косе јавља претежно у Јеврејској Дијаспори). То се може објаснити свим чињеницама које смо већ претходно навели. У случају менталних и психолошких наследних црта, наследни процеси су у основи исти. Према томе, ефекат ће бити сасвим другачији јер у овом случају делови различитог порекла не могу се упоредити без међусобног утицаја. У физичком смислу, Негроидна усна може ићи заједно са Нордијским носем, плавом косом, на Блиско-Источној лобањи. Психолошка личност, међутим, показује својим достигнућима и активноситма комбинацију ефекта арактера, маштовитости, интелигенције, темперамента, итд. Потом, такође, једна особина може карактерисати људе у менталном и психолошком смислу, и доминирати све друге. Ако посматрамо расу у целини, извесне црте ће постати доминантне тамо где су оне главне компоненте расне мешавине. Тако, чак и у раној историји Јеврејског народа присутне су емоције, мржња и окрутност, које су се често претварале у крвожедност према одгајивачима оваца Оријенталне расе, заједно са вештином, прилагодљивошћу, лукавошћу, похлепом и жељом за доминацијом над Блиско-Источном расом градитеља градова. У овом смислу не смемо заборавити аспекте монотеистичног веровања у Јехову, и концепт изабраног народа, којег су замислили и кога су се придржавали ови пустињски номади. Сви ови аспекти заправо су омогућили изоловање Јевреја међу осталим аутохтоним народима. Било би логично указати на тенденцију ка разузданом фанатизму, посебно у религијским крајевима Исламске културе, коју су створили управо припадници Оријенталне расе. Једино би изузетно јак селективни процес, након кога би следило расно укрштање, могао опет елиминисати генетске компоненте неке расе из добијене микстуре, и то уколико би тај процес селекције посебно захтевао знатан утицај карактеристика неке друге расе у циљу адаптације. Без овако јаког процеса одабирања, индивидуални расни елементи који су имали удела у микстури остају присутни. Могао бих да докажем ову ставку током периода од тридесет година, пративши неколико генерација јужно Афричких мешанаца. Сви, па и најмањи трагови који се тичу Јевреја и који потичу из времена оснивања њихове државе па до данас, доказују ову тврдњу. Иако се уплитање страних елемената од настанка њихове државе до данас није прекинуло, као што смо претходно показали, селективни процес унутар затворене јеврејске нације омогућио је потпуно стапање. Као што је добро познато, након врхунца њихове моћи (после смрти цара Соломона 993. године пне), краљевство се опет поделило на северни део Израел, и јужно Јудино краљевство . три стотине година касније, Јудина и Израиљска држава били су покорени од стране Асиријаца, а након тога Вавилонаца. Након повратка Јевреја из такозваног Ваилонског заточеништва, вероватно је поново склопљен велики број сродних бракова, али у овом процесу није било утицаја других раса, једино оних њима сродних. Овај слективни процес вођен у овом правцу је тако поризвео потпуну, посебну расу, са прилично специфичним расним физичким, као и ментално – психолошким цртама. Погрешна је тврдња да Јевреји нису раса већ расна мешавина, и да из тог разлога не поседују расне карактеристике, само њима својствене. То је нетачно. Етничка група поседује јако ментално-психолошко јединство чак и када се састоји од извесног броја раса које су се међусобно стапале једна у другу током много векова, и храмонизовале једна другу. Јеврејска етничка група искусила је ову фузију током своје преисторије и историје, а екстремно јак селективни процес условљен њеном судбином неповратно је изоштрио карактеристике Јеврејског интелекта, психе и телесне грађе. Испитивање до детаља ових ствари није сврха овог рада. Овде се нећемо бавити физичким особинама створене нације Израела, нити садашњих Јевреја. Предавање које следи (о расној биологији Јевреја Отмара фон Версхуера, Otmar von Verschuer), имаће за задатак да ово објасни. Овде не могу подробније описати њихову психологију, нити њихов „психички стил“ (да искористим Клаусову терминологију – Clauss). Ово је један посебан задатак, веома обиман врло значајан. Историја расног порекла Јевреја објашњена је одавно испитивањем Вавилонског заточеништва, и делимичним напуштањем истог, барем што се тиче људи који се баве политчким питањима. Сада нам не би било потребно описивати Јевреје као нацију Израела, већ историју Јевреја у дијаспори, што је још један обиман посао, и врло вероватно најтежи. Моја намера била је искључиво описивање порекла, и надам се да сам успео у приказивању расне слике Јевреја. Надам се да ће ми бити дозвољено да, као систематичару раса, изјавим: Европски народи су такође настали након војних похода, али у овом случају је у питању освајање других раса од стране Нордијаца. Спајањем, они су се развили у расне ентитете. Међутим, њихови расни елементи су другачије природе. Изворно, Оријентална и Блиско-Источна раса нису биле присутна унутар било које Европске нације. Ове расе су стране Европској раси, и другачије су природе. Штавише, Семитски Арапи нису исти са Јеврејима, јер они не поседују Блиско-Источне компоненте. Уколико је Арапска крв присутна у Шпанији, она расно није иста са Јеврејском. Међутим, Јевреји, раса настала мешањем Оријенталних и Блиско-Источних компоненти, су стране су природе за нас Европљане. Разликују се телесно, али пре свега по питању психе. Они су најдаљи и најстранији Нордијској раси, која је, међутим настајала у условима потпуно супротним онима у којима се развијала Јеврејска раса. Чак и данас ову чињеницу инстинктивно примећујемо.