О КРВНОЈ ЖРТВИ И ГЕОПОЛИТИЦИ

 О КРВНОЈ ЖРТВИ И ГЕОПОЛИТИЦИ

За нас је неопходно да пажљиво проучимо проблеме везане за крвну жртву, будући да је то питање заиста традиционално важно у Магици. Готово сва древна Магика разматра ове ствари. Посебно све религије везане за Озириса – ритуали умирућег Бога – повезане су с тим. Погубљење Озириса и Адониса; сакаћење Атиса, култови Мексика и Перуа; прича о Херкулесу или Мелкарту, легенде о Дионизију и Митри, све су повезане са овом једном идејом. У хебрејској религији налазимо исту ствар. Прва етичка лекција у Библији јесте да је једина жртва која задозвољава Господа крвна жртва; Авељ који је то учинио, стекао је наклоност Господа, док је Каин, који је понудио купус, природно био сматран јефтиним предметом поруге. Ова се идеја стално понавља. Имамо жртву за Пасху, која се заснива на причи да је Авраму било наређено да жртвује свог прворођеног сина, а која носи идеју о замени живота животиње животом човека. Годишњи обред са два јарца то бескрајно понавља. И поново наилазимо на превладавање ове идеје у песми о Естер, где су Хаман и Мордехај два јарца, или богови; и коначно у представљању ритуала Пурим у Палестини када се догодило да су Исус и Варвара били јарци у одређеној години о којој толико много слушамо, а не постоји сагласност око датума.....

Алистер Кроули

„Магика“ – поглавље „О крвној жртви и сродним стварима“

....управо овако о питању крвне жртве говори један од најпознатијих окултиста 20-ог века, или „бели маг“ како је то волео да тврди за себе, Алистер Кроули, контроверзни утемељивач великог броја принципа и догми реда псеудо-масонског карактера, под називом „Ред Источних Темплара“ („Ordo Templi Orientis“). Није нам намера на овом месту говорити о поменутом, јер је о овом питању скоро све познато и мало шта се новог може рећи. Оно што је свакако интригантно, је следеће питање – да ли, и на који начин, масонско окултна симболика има везе са модерним политичким збивањима?

Свакако, у питању је ствар око које ће засигурно бити неслагања. Неки ће сумњичаво вртети главом, а неки пак, потпуно другачије, упасти у параноју и проводити ноћи пред монитором тражећи везе, скривене информације, у потрази за Истином. С тога, циљ овог текста је ако је то икако могуће, када је ова тема „на тапету“, да не улази у нагађања, већ да покуша да презентује неке чињенице, а коначан закључак ће читаоци извући сами за себе.

Једна стара контроверза

Основна ствар око које се модерни свет, данашње гротло вулгаризоване, деморалисане, изневерене и изгажене сиве масе човечанства врти, је новац. И Империја, која све чини зарад истог. С тога, можда је најбоље ову малу расправу почети управо на овој ствари, јер управо је она данас и Алфа и Омега, и почетак и крај.

Бољим познаваоицима ове тематике засигурно није промакла чињеница да на симболу светске доминације – долару, фигурише низ симбола типичним када је масонерија у питању: све-видеће око, велика пирамида, шестокрака звезда, као и пар натписа на једном од омиљених језика светског масонства, латинском. У питању је лице и наличје великог печата САД, који је нашао свој пут до новчанице од једног долара.

Велики печат САД је у званичној употреби од 1782. године. Дизајниран је и осмишљван у периоду од 1770-80, и управо ову чињеницу користе они који се труде да оповргну све везе масонских симбола са идејом која је један од темељних камена САД-а. Такође, у прилог њима иде и чињеница је, наводно, једини члан масонских редова из оснивајући отаца Америке онога времена био Бенџамин Френклин. Но, како год било, сви ови подаци, као и чињеница да је Велики Печат постао званични симбол масонских редова тек 1797, дакле пар година након званичног ступања у службу као симбол САД-а, не уливају нимало поверења. И да је тако, могли бисмо мирне душе поставити питање: како је и због чега симбол САД постао симбол масонерије?

Неке од карактеристика Великог Печата САД и симбола на истоме, су:
¾ Свеприсуство броја 13 који у масонским системима игра важну улогу – 13 америчких колонија, 13 потписника Декларације о Независности, 13 пруга на застави, 13 ступња до врха пирамиде, 13 слова у натпису на Латинском изнад пирамиде, 13 слова у натпису на Латинском који држи орао у кљуну, 13 звезди изнад орла, 13 пруги на штиту, 13 листова на гранчици маслине, 13 стрела и 13 перја у репу орла;

¾ Печат јеврејског старозаветног краља Соломона, у виду шестокраке звезде, познате још и као „Давидова звезда“, препознатљив симбол јеврејског народа;
¾ Грана маслине на једној страни, и свежањ стрела на другој, који „обележавају моћ мира и рата“;
¾ Латински натпис "E Pluribus Unum", што значи „јединство из мноштва“ – библијска референца божијег обраћања раштрканим племенима Израиља које ће се окупити наново у обећаној земљи коју ће мачем освојити;
¾ Латински натпис "Annuit Coeptis", што буквално значи „Он је допустио деловање“;
3/4 Латински натпис "Novus Ordo Seclorum", често погрешно превођен као „нови светски поредак“, исправно „нови поредак времена“;
¾ Незавршена, зарубљена Велика Пирамида, што симболизује напредак масонског шегрта кроз ступњеве у хијерархији, све у циљу успешног окончања магијског Великог Дела, илуминације, што би у алхемијским круговима заправо представљало добијање злата из олова;
¾ Свевидеће око, у египатској митологији познато као Око бога Хоруса, бога Сунца.


Сем новчанице од једног долара, мора се поменути и то да у свету постоји одиста велики број зграда, споменика, и уопште архитектонских творевина рађених уз строго поштовање принципа масонства, и окултизма уопште. Такође, сродни се утицаји налазе и у музици, уметности, на филму и књижевности. Само набрајање свих ових места захтевало би једну подебљу енциклопедију, тако да се на овом месту тиме нећемо бавити. Поменућемо само један врло интересантан, а мало познат европској јавности пример главног града Казахстана, Астане, града за који се мирне душе може рећи да представља бајковито, и помало футуристичко испуњење свих принипа Хирамовог храма. Велика вишеспратна пирамида у његовом центру, названа „Пирамидом Мира“, која различитим данима обасјава град светлошћу плаве, црвене, жуте и зелене боје, и чији је циљ да „помири супротности и доведе све светске религије у једно“. Два позлаћена солитера, то јест стуба масонства – Боаз и Јахин, између којих је смештена председничка палата, то јест Соломонов Храм (а сличан пејзаж може се наћи и у Вашингтону и Паризу). Бејтерек, велики торањ, или кабалистичко дрво живота на чијем врху стоји сунце. И у дворани на његовом највишем спрату, пиједестал са златним троуглом у коме је утиснут отисак десне шаке председника Казахстана, Назарбајева.


Кали – Југа


Оно што се намеће као закључак, је следеће: има оних који много, јако пуно воле новац, и имају га и превише. И друго, понеки од њих у свом деловању, својим активностима, следе извесне бизарне принципе, нама профанима непознате и чудне. С тога, ако они могу да граде градове, да уређују државе и монете, да за нас креирају свет како то они желе, нама мора бити дозвољено да барем говоримо о томе.

Последњих декаду-две, околности у којима масонство, и сродне организације делују су постале другачије. Пре свега, деловање ових организација постаје све више јавно, а доста тога што их је обавијало велом тајне у протеклим деценијама и вековима, изашло је на видело. Интернет, медији и издаваштво врве од наслова ове тематике. Да ли је у питању вулгаризација знања, или је у питању то да су ова друштва одиграла своју улогу и да се од стране невидљивих креатора који воде игру полако уклањају у страну, остаје да се види. У сваком случају, то слободном свету, или барем онима који то претендују да буду, не доноси ништа добро. Јер, и ако је дошло време да масони, илуминати, ротаријанци, разне интересне групе, буду гурнути у страну, и да им буде дата само споредна и све мање важна улога, уместо њих засигурно долази још нешто горе.

Свет данашњице је ништа друго до стање контролисаног хода у једном, већини народа непознатом, али засигурно добро испланираном, и прецизно трасираном правцу. Илузија слободног избора и даље заварава већину, и она мисли да бирањем између две унапред јој понуђене, припремљене и прерађене ствари, нешто постиже, а заправо и даље незадрживо гази путем који је за њу већ трасиран.

Наравно, Империја прави грешке. У својој потрази за глобалном савршеношћу Империја има своје прецизно профилисане и егзактне, готово научне методе којима те грешке отклања. Оно што бог Империје жели, је највреднији дар, сервиран на златном послужавнику, у тачно одређени час. Потребна је крв.


Томахавк демо(но)кратија


На дан 9. марта 2009, на порталу РТС-а изашла је вест о јеврејском празнику под називом Пурим. Између осталог, каже се:
Празник је сећање на време цара Ахасуеруса (Артаксеркса) који је владао пре више од 2.400 година када је донео одлуку да се побију сви Јевреји земље. Његова жена, царица Јестира (Естер), пореклом Јеврејка, што није било познато цару, успела је, умешношћу и лукавством, да спасе свој народ. Цар је под њеним утицајем укинуо указ о уништењу јеврејских поданика.


Ипак, ово није крај приче. Крај је овакав:
Касније те вечери, Ахасуерус и Хаман присуствују другом Естерином банкету, на коме она открива да је Јеврејка, и да Хаман (визар персијског краља – прим. прев.) планира да истреби њен народ, а и њу саму. Ахасуерус наређује да се Хаман обеси на истим вешалима које је био спремио за Мордехаја (Естерин поочим - прим. прев.). Претходни декрет о убиству Јевреја није могао бити поништен, па је Краљ дозволио Естер и Мордехају да напишу други декрет, по својој жељи. Они су то и учинили, наводећи у њему да Јевреји имају права да се бране од напада. Као последица овог декрета, 500 нападача и десет Хаманових синова било је обешено у граду Сушану (данашњи град Суш у Ирану - прим. прев.). У самом краљевству, 75000 непријатеља Јевреја било је убијено. Сутрадан, још 300 њих је такође убијено. Никакав плен нити ратни трофеј није узет.

Прича о Пуримском жртвовању и данас, 2500 година након догађања, је жива у јеврејској традицији. Јеврејски народ се држи овог празника, славећи освету над својим непријатељима, певајући песме, и хранећи се посебном храном, међу којима су прави специјалитет специјално направљени колачи, названи прилично гротескно „Хаманове уши“. На жалост, прича о Пуриму носи и једну другу димензију, и предмет је многих контроверзи, како међу самим Јеврејима, тако и када су у питању односи јеврејског народа и осталих. Све то, питање крвне жртве чини једном геополитичком реалношћу, која је обележје данашњице.

Вероватно најпознатији злочин мотивисан пуримском причом о крвној жртви био је случај Баруха Голдштајна, Јеврејина који је на Пурим 1994 усмртио или ранио око 130 Арапа у Пећини Патријараха (Cave of the Patriarchs massacre. Јеврејски рабин, Артур Васков, као и историчар Елиот Хоровиц, сагласни су у томе да је овај злочин био мотивисан причом о Пуриму. На другој страни, има и оних који се не слажу с овом интерпретацијом догађаја, наводећи да сам Голдштајн никада није експлицитно ово навео као разлог за свој поступак. Но, овај проблем је дубљи него што на први поглед изгледа, и тиче се унутар јеврејског неслагања око доктрина Старог Завета и Талмуда, а пре свега око начина њиховог спровођења. Истине ради, мора се рећи да има оних који су заговорници насилног пута, међу јеврејском религиозном елитом, и да своју мисао спроводе.

Но, спекулацијама у вези саме природе Пурима и питања крвне жртве, као и дебатама у вези начина манифестовања доктрина Јудаизма, вероватно су допринели сами Јевреји, поборници милитантног крила јеврејства. Примера ради, једноставном претрагом на интернету може се наћи на стотине чланака и интернет адреса у којима Јевреји праве паралеле између персијског племића Хамана, и Махмуда Ахмадинежада, председника Ирана. Навешћемо само један пример, чланак Рабина Михаела Бернштајна, у коме се пореде Хаман и Ахмадинежад, и позива на свргавање режима председника Ирана који „прети геноцидом Америци и Израелу“. Исто тако, постоје примери када су сами Јевреји писали о обичају крвне жртве код јеврејског народа – пример дела Рабина Ариела Тоафа – „Крвна жртва“.

Чињеница је такође, да је пуримско жртвовање био и разлог због којег су Јевреји убијани, а такође и средство анти-семитских кругова да шире пропаганду против јеврејског народа. Познати су случајеви убијања пољских Јевреја у Другом светском рату, када је насумице бирано по 10 или 100 Јевреја који би били обешени, у знак одмазде за 10 Хаманових синова. Када је након Нирнбершког процеса, уредник немачког „Јуришника“, Јулиус Штрајхер, ишао на своје погубљење (вешањем, попут Хамана), једне од последњих његових речи биле су „Пурим 1946!“.


Ипак, када се сви ови случајеви погледају са стране, ово јесу изловоани случајеви, у стриктно локалном контексту посматрано. Такође, мора се напоменути да сличне контроверзе нису специфичност Јудаизма, већ и других великих светских конфесија. Добро је позната полемика о природи исламског Џихада и о његовим разноликим тумачењима о стране врсних исламолога и муслиманских религиозних вођа. Међутим, знајући да „глобална елита“, ма каквог порекла била, јако стоји на раменима симболике, да својом невидљивом руком извршава свој Велики План, питање је, шта се дешава када се оваква религиозна симболика пренесе на планетарни ниво?


Војна акција против Либије је започела 19-ог марта, на рођендан богиње Минерве, римљанске богиње мудрости, поезије, медицине, и магије. Овај датум је још и дан јеврејског празника Пурима, када је година 2011. у питању. На први поглед, агресија НАТО пакта на Либију излгеда врло слично оној од пре 12 година, извршеној над Савезном Републиком Југославијом. И „милосрдни анђео“, и „Одисејева зора“ као наводни циљ имају „уклањање диктатора“ и „ослобођење народа“, премда је ствар јасна, у питању је просто уклањање неподобних, и оних који су своју улогу одиграли, или знају много. И пуковник Гадафи, као и Слободан Милошевић, су мислили да могу да воде игру према њихвоим правилима. Пред шатором Гадафија се чекало у реду, а Милошевић није сам себи наденуо титулу „фактора мира и стабилности“. Но, за своју наивност обојица су платити скупу цену, а Империја неподобне одбацује када више нису потребни.

Сједињене Државе су напале Ирак, на дан 19. марта, 2003. године, што се је такође поклапало с Пуримом, иначе даном када Јевреји славе победу над старим Вавилоном, тако што су убили 75000 Персијанаца на територији данашњег Ирака.

Маузолеј Естер и Мордехаја, град Хаман, централни Иран

Интересантно је такође напоменути да се први заливски рат завршио такође на дан Пурима, 10 година раније, масакром око 150000 припадника ирачке војске и цивила који су бежали од трупа САД-а.
У међувремену, иранске власти су деградирале статус гробнице Естер и Мордехаја у граду Хаману, у централном Ирану, уклонивши знакове испред маузолеја који су обележавали ово светилиште. Државна иранска агенција „Фарс“ назначила је би судбина овог места могла бити још гора. Наведено је да је, за сада, Иран одлучио да „игнорише одговорност Естер и Мордехаја за масакр 75000 Иранаца, и празновање овог догађаја од стране Јевреја“. Недавно се је на овом месту окупило око 250 иранских студената, припадника Басијског покрета који је још 1979 основао Ајатолах Хомеини, протестујући око наводних израелских планова да униште џамију Ал-Акса у Јерусалиму. У исто време, иранске власти су предузеле мере да се деци у школама предаје другачија верзија историје од оне коју пропагирају Јевреји, а то је да су Естер и Мордехај „извршили масакр над десетинама хиљада не-Јевреја, и да се годишњи фестивал Пурим обележава од стране Јевреја у знак сећања на Ирански Холокауст“.


Круг насиља религијске природе, како локалног, тако и глобалног, се на жалост не прекида. На Западној Обали, на дан Пурима, 11-ог Марта ове године у догађају познатом под називом Итамарски Масакр, петоро чланова јеврејске породине избодено је на смрт у својим постељама. Жртве су биле отац, мајка, и троје од укупно шесторо њихове деце. Најмлађа жртва била је одојче старо три месеца. Неки медији, попут Гардијана и Вашингтон Поста, известили су да су мученичке бригаде Ал-Аксе, војног крила Фатаха, доминантне политичке фракције на Западној Обали, одговорно за напад. Медији из Јерусалима су као директне ивршиоце навели револуционарну гарду Ирана, повезану са мученичким бригадама Ал-Акса.

Post festum – гозба за крај


Све ово, а и много тога што није могло стати у овај, простором ограничени текст, говори у прилог тврдњи да је, свесно или несвесно, глобална геополитичка игра под јаким дејством симболике, и да је њено деловање, скоро па религиозног карактера, по тачно утврђеним принципима. Садам Хусеин је, слично Хаману, обешен, на стотине хиљада Ирачана је страдало током наводе потраге Запада за оружијем за масовно уништење кога нема. Питање је каква ће судбина задесити Гадафија. Ционистички лобији увелико разматрају војну опцију против Ирана, а Империја у сваком случају остварује свој наум. С једне стране она пушта своје пипке у арапском свету, а с друге увек може да развије конфликт између Муслимана и Европе – између осталог, деценијска либерална имиграциона политика Европске Уније је у овоме била прилично успешна, када су интереси Империје у питању. Како ствари стоје тренутно, очито је да неко себи припрема порцију Хаманових уншију, за пад Гадафија и забадање заставе над Либијом. А да ли ће и сам Гадафи, или у даљој перспективи Ахмадинежад, скончати на исти начин као и Хаман, видеће се, на жалост врло брзо.